-po
glagoljivosti Radovana Belog, ali ne močugom, nego putem u čast i mast u
propast-
I evo je sad, na čuđenje načelstva koje sad navigatorsku struku mora da uvaži po slovu zakona im, a na radost dokonih sumajših artista. Dumali, od tog vakta struken-majsteri načelski, kud da ga denu, u muzej ili pod crnu zemlju Valjeva Belog, al razapli šatru cirkusku i pozvali verglaša, jer taka im je pamet i takva mera.
Taj je verglao, verglao, ali vlastan nije bio da skrije da je i sam njome brodio pre nego što mu inje zavlada čekinjama lica – odalo ga odelo sirenama krojeno na pruge. Kad taj aber dospe među dobre ljude bele – bele kozake, bele vojake, i ubice bele, za uši ga vergla zahvatili, pa verglali sa njim uplakanim.
Inače, ne možeš znati kako zovu naviganta sa bušne korablje, jer kad na nju kroče, ako je potajno bušna, ili kad se potonje samoprobuši, njima imena pootpadaju kao lišće suvo jesenje. Zato se, u osobitim okazijama, samo tvrđim ušima ukaževerglaš bez lica u košulji na pruge bojenoj žutim i zelenim talasjem.
Mogla bi se ova povesnica nastavljati kao đerdan devojački, ali neće, eda bi neka korablja, eventualno, neprobušena ostala.
Još dok od palube mali,
prenosimo šegrti, odbrojavaše dane svoje, na prugastim košuljama rupa su se
pribojavali. Šapatom sa kolena na kolena prebacivaše kako javna bušnoća
fenomenira zanatski ofrlj i, pu-pu (blizu ne bilo!), na posteljaškog
pozadinstva svetogrd, makar od palube mali postelje i nemaju, nego se među dva
direka plovilska u džak guseniče kao u majčinu.
No, pripovesti ovoj ne zapada na pleći mesa gresima baviti se, no zortu kojma ih majke zadajahu i kojima ih dedovi navrn učahu najstarijem sogrešeniju navigatoraja – korabli dukatnim potapanje i poniženjima hoda (puza, bolje skaz) zemaljskim potonjim.
Istini za volju, a volja je njena ćudoređem od gavranovog zacrnjenja kipala, nisu za rupe korabaljske naviganti jedino, pa makar i najmanje vinovi. Al taka ti je ovde slava i takvi su adeti; siroma si, pa si kriv si.
Stoga se, kad neki nemar-kapiten, a nekad i namer-kapiten sprudovima korablju nameri, najdonjem se navigantu glava krati za pačvorku. Makar kapiten nosio taj pčvorak na stid i na pokor, nosi i glavu za češljanje i izlog. I tko je to, otkad je uprave plovljenja i njenog zakonomerja.
Pristaništima se šapljom, jer urlik-atresom bi zazvali čudovišta u koja niko ne veruje, prenosio aber o kontrabandisanju ženskinja poradi mesom grešenja što se, u sva doba, držalo za smrtno sogrešenje, još gorim od pominjanog posteljaškog pozadinstva što se, u oba slučaja kao u jednom, intubacijom u meso otrova morskih serpenti penaltisalo.
Jednom je na glasu kapiten čitavu posadu intubirao, samo što se javio naslut o lancu nasledstva međ malima ovog fatuma. Tom, na glasu kapitenu je, ne smotreći na prekost, određena pensija uz devicu pride zbog budne revnosti, jer je strašni prorokovani poton, vele, tako haltirao.
Među gmaznim i hodnim stvorovima bolje je da se ne tolkuje, kako bušne korablje brode neko vreme, za udah se boreći kao onaj što se za slamkom pruža: strašno je to njima i neznakomo. Neka tako bude, jerbo tako biti mora. Velikim morem zemlje svoje zakleo se Horti Admiral kolegi zemljomercu iz Valjeva Belog, klimajuć glavom na njegovo somnenije da će na kraju naći svoj vez konačni koji je izrastao iz muljevitog danca, svaka korblja bušna po daskama, kao da se na njoj nalazi opaki znamen vodoplovskog neopreza – ženskinje samo.
Zato svi naviganti junoše dok su, spavaju u koritima pod slemenim gredama. Dok su u nemokrosti, oni egzerciraju u kanalima za kišnicu i digestivne neusproizvode. Kad su na vodi, ne pitaj brajko, nego trk u prvu bogomolju po sekstant i katarke, pa suzama zalivaj onoliko koliko te majka zalevala dok si joj iz utrobe ishodio kao kargo, sve to u šupi, po starinski. Tako kažu – valja se.
Po krčmama prilučnim (kojeno se u Valjevu Belom mehanama viču) zna se ko je sa bušne korablje – sa brkova mu vazda descendira krstaš pauk. To se van udimljenih memli sa lažnim vinima ne može gledati, jer oči na sunčevom vidu u tom opsegu ne rade, a paukovi se u inat ne blesave za never glaza suvozemnih.
Zato se u drveni kaput naviganta (a njima je drvo i usud i sud) stavlja najvećma najtanja nit iz mreže najoskurnijeg kutka sa plafona. Da njime on krati večnost vedžbajući čvorova vez. Akoli pak na bušnu korablu ukrcava se, onda ništa. Isplešće mu već neka sirenska pevaljka košulju na pruge zelene i žute, jer takvo je more kad prođe kroz prozu. Da je more plavo, na šta bi to izašlo? Na kič-realizam? Svašta.
Ribe skakućuć kroz Marijanski procep kao Mile lajkovačkom prugom belom
prizvaše čudo nevidimo. Dočim se stoga u Valjevu Belom ukotvila podvodna
korablja. Dovukle je kolu-barske struje i brzaci, pre nego se rupa na njoj
izbaci, a bezbeli oće, pričali mi praotaci.No, pripovesti ovoj ne zapada na pleći mesa gresima baviti se, no zortu kojma ih majke zadajahu i kojima ih dedovi navrn učahu najstarijem sogrešeniju navigatoraja – korabli dukatnim potapanje i poniženjima hoda (puza, bolje skaz) zemaljskim potonjim.
Istini za volju, a volja je njena ćudoređem od gavranovog zacrnjenja kipala, nisu za rupe korabaljske naviganti jedino, pa makar i najmanje vinovi. Al taka ti je ovde slava i takvi su adeti; siroma si, pa si kriv si.
Stoga se, kad neki nemar-kapiten, a nekad i namer-kapiten sprudovima korablju nameri, najdonjem se navigantu glava krati za pačvorku. Makar kapiten nosio taj pčvorak na stid i na pokor, nosi i glavu za češljanje i izlog. I tko je to, otkad je uprave plovljenja i njenog zakonomerja.
Pristaništima se šapljom, jer urlik-atresom bi zazvali čudovišta u koja niko ne veruje, prenosio aber o kontrabandisanju ženskinja poradi mesom grešenja što se, u sva doba, držalo za smrtno sogrešenje, još gorim od pominjanog posteljaškog pozadinstva što se, u oba slučaja kao u jednom, intubacijom u meso otrova morskih serpenti penaltisalo.
Jednom je na glasu kapiten čitavu posadu intubirao, samo što se javio naslut o lancu nasledstva međ malima ovog fatuma. Tom, na glasu kapitenu je, ne smotreći na prekost, određena pensija uz devicu pride zbog budne revnosti, jer je strašni prorokovani poton, vele, tako haltirao.
Među gmaznim i hodnim stvorovima bolje je da se ne tolkuje, kako bušne korablje brode neko vreme, za udah se boreći kao onaj što se za slamkom pruža: strašno je to njima i neznakomo. Neka tako bude, jerbo tako biti mora. Velikim morem zemlje svoje zakleo se Horti Admiral kolegi zemljomercu iz Valjeva Belog, klimajuć glavom na njegovo somnenije da će na kraju naći svoj vez konačni koji je izrastao iz muljevitog danca, svaka korblja bušna po daskama, kao da se na njoj nalazi opaki znamen vodoplovskog neopreza – ženskinje samo.
Zato svi naviganti junoše dok su, spavaju u koritima pod slemenim gredama. Dok su u nemokrosti, oni egzerciraju u kanalima za kišnicu i digestivne neusproizvode. Kad su na vodi, ne pitaj brajko, nego trk u prvu bogomolju po sekstant i katarke, pa suzama zalivaj onoliko koliko te majka zalevala dok si joj iz utrobe ishodio kao kargo, sve to u šupi, po starinski. Tako kažu – valja se.
Po krčmama prilučnim (kojeno se u Valjevu Belom mehanama viču) zna se ko je sa bušne korablje – sa brkova mu vazda descendira krstaš pauk. To se van udimljenih memli sa lažnim vinima ne može gledati, jer oči na sunčevom vidu u tom opsegu ne rade, a paukovi se u inat ne blesave za never glaza suvozemnih.
Zato se u drveni kaput naviganta (a njima je drvo i usud i sud) stavlja najvećma najtanja nit iz mreže najoskurnijeg kutka sa plafona. Da njime on krati večnost vedžbajući čvorova vez. Akoli pak na bušnu korablu ukrcava se, onda ništa. Isplešće mu već neka sirenska pevaljka košulju na pruge zelene i žute, jer takvo je more kad prođe kroz prozu. Da je more plavo, na šta bi to izašlo? Na kič-realizam? Svašta.
I evo je sad, na čuđenje načelstva koje sad navigatorsku struku mora da uvaži po slovu zakona im, a na radost dokonih sumajših artista. Dumali, od tog vakta struken-majsteri načelski, kud da ga denu, u muzej ili pod crnu zemlju Valjeva Belog, al razapli šatru cirkusku i pozvali verglaša, jer taka im je pamet i takva mera.
Taj je verglao, verglao, ali vlastan nije bio da skrije da je i sam njome brodio pre nego što mu inje zavlada čekinjama lica – odalo ga odelo sirenama krojeno na pruge. Kad taj aber dospe među dobre ljude bele – bele kozake, bele vojake, i ubice bele, za uši ga vergla zahvatili, pa verglali sa njim uplakanim.
Inače, ne možeš znati kako zovu naviganta sa bušne korablje, jer kad na nju kroče, ako je potajno bušna, ili kad se potonje samoprobuši, njima imena pootpadaju kao lišće suvo jesenje. Zato se, u osobitim okazijama, samo tvrđim ušima ukaževerglaš bez lica u košulji na pruge bojenoj žutim i zelenim talasjem.
Mogla bi se ova povesnica nastavljati kao đerdan devojački, ali neće, eda bi neka korablja, eventualno, neprobušena ostala.
Нема коментара:
Постави коментар