jer to je Holivud i dolče vita

sitni buržuj bez prebijene pare
: to mora da je najtužnija slika
u galeriji najtužnijih slika

toliko tužno
da svaku drugu tugu
- a to je prosto odvratno -
pretvara u holivudski film
u koji je uloženo ovoliko
a on na blagajnama
zaradio onoliko

kako se završava ova priča?

Mlada žena sa izbegličkim statusom i tri maloletne ćerke, od kojih su dve bile tinejdžerke, krupnooke kao i majka im, živeše u statusu poslusluškinje-polukonkubine sa matorim baksuzom u njegovoj beloj kući na Brdu.

Njen muž je nestao negde tokom ratova. Pošto mu nisu pronašli telo, nisu ga ni oplakali; tako to, valjda, ide.

Ta mlada žena je preko izbegličkih udruženja i programa Ujedinjenih nacija upoznala dve sestre koje su izbegle sa mora u obližnju varošicu. Posle izvesnog vremena, starija od te dve sestre je izgubila razum.

Onda je mlada žena sa tri ćerke emigrirala na drugi kontinent, podalje odavde.

Začudo, ova naizgled zanimljiva priča u to vreme nije zanimala nikoga, pa ni one koji su bili plaćeni da je slušaju. Zato i ne znamo kako se završava.

potraga za mestom u istoriji i mrvom hleba na stolu

kao da ponovo uče da hodaju

mladi proleteri

traže svoje mesto u istoriji

praćeni nestrpljivim požurivanjem ili

nasrtljivim podrugivanjem

ali u svakom slučaju

gonjeni neumitnošću jer

vidimo da te mesto u istoriji

ne pita da li ćeš

da ga tražiš

nego te nađe

pa te za ruku povuče

oda žalosti

ali mi ne tugujemo zbog neminovnosti
već zbog neprestane čežnje
i ne tugujemo zbog mladosti
koja žuri
nego
ako je ne razumemo
kuda to ide

i nije nam žao što smo kukavice
nego nam je žao što volimo
i koliko možemo da volimo
toliko možemo da žalimo
žao nam je  što žalimo
jer žalimo
za lepotom
kćeri iz Elizija
a i drugih bajkovitih
vizija

dve kratke protiv žege i sparine

te noći

slušali smo
kišu kako pada
i
kiša je slušala nas
kako padamo

podsetnik

kada u prolećno rano jutro
ptica zapeva
život je
čak i na zgarištu
lep

zapisujem
kao golu istinu
na kamenu

da me spotiče

na hajdučkom grobu

sa hajducima se teško razgovara
naročito ako su mrtvi
ali
kada pod sobom osetimo zemlju
onda ona sama počne da priča
jezikom svojim pažljivo
da ne otkrije tajne
nego pogledom ovim što se
po  liniji brda vuče
kao prst po obrisima pamćenja
koje izbledi svuda
pa i na kamenu
ali ne u mirisu lišća
i ne u suzi prosutoj

pozove na minut ćutanja
na hajdučkom grobu

krojači istorije

Kada su zamirisale sveće svojim teškim mirisom, uključiše se i reflektori. U atmosferi uzdržane radosti, koja je teškom mukom nameštena da bi se dobilo na dostojanstvu, krojenje poče.

Poza za krojenje je sedeća. Krojenje je zahtevan posao koji se od hirurškog razlikuje samo po tome što nema sestre da skuplja graške znoja sa čela krojača.

I, zbog toga, ponekad se desi da se neka kap otkotrlja sa čela krojačevog na pod i tu skupi zrnca prašine među ostacima razuma.