понедељак, 13. август 2018.

uzgredna balada o avgustu

avgust je mesec lenjih gradova i
proključalih od zrikavaca
polja
teških gluvih snova i
neodređenih žudnji fatamorgana

takav je to mesec

noge nam tonu
u asfalt omekšali

čitav svet se topi i
sliva niz mlečni put

prati ga pesma
iz požutelog rastinja

mravi rade a cvrčci cvrče
kao da zima nikada neće doći

mi moramo razumeti cvrčke
avgust je tako spor dugačak
te izgleda kao da nikada neće otići

ali mi smo dovoljno odrasli
pa znamo

sve prolazi
tako i avgust
za mesec

понедељак, 06. август 2018.

uzgredna zabeleška o lumpenu

lumpenburžoazija
lumpenproletarijatu
o praznicima
udeli slavlje

tako lumpenburžoazija
čisti svoju
lumpenkarmu

tako lumpenproletarijat
oseća svoj
lumpenznačaj

tako lumpen kruži
u prirodi i društvu

понедељак, 30. јул 2018.

NAVIGANTI OD BUŠNIH KORABLI

-po glagoljivosti Radovana Belog, ali ne močugom, nego putem u čast i mast u propast-

Još dok od palube mali, prenosimo šegrti, odbrojavaše dane svoje, na prugastim košuljama rupa su se pribojavali. Šapatom sa kolena na kolena prebacivaše kako javna bušnoća fenomenira zanatski ofrlj i, pu-pu (blizu ne bilo!), na posteljaškog pozadinstva svetogrd, makar od palube mali postelje i nemaju, nego se među dva direka plovilska u džak guseniče kao u majčinu.

No, pripovesti ovoj ne zapada na pleći mesa gresima baviti se, no zortu kojma ih majke zadajahu i kojima ih dedovi navrn učahu najstarijem sogrešeniju navigatoraja – korabli dukatnim potapanje i poniženjima hoda (puza, bolje skaz) zemaljskim potonjim.

Istini za volju, a volja je njena ćudoređem od gavranovog zacrnjenja kipala, nisu za rupe korabaljske naviganti jedino, pa makar i najmanje vinovi. Al taka ti je ovde slava i takvi su adeti; siroma si, pa si kriv si.

Stoga se, kad neki nemar-kapiten, a nekad i namer-kapiten sprudovima korablju nameri, najdonjem se navigantu glava krati za pačvorku. Makar kapiten nosio taj pčvorak na stid i na pokor, nosi i glavu za češljanje i izlog. I tko je to, otkad je uprave plovljenja i njenog zakonomerja.

Pristaništima se šapljom, jer urlik-atresom bi zazvali čudovišta u koja niko ne veruje, prenosio aber o kontrabandisanju ženskinja poradi mesom grešenja što se, u sva doba, držalo za smrtno sogrešenje, još gorim od pominjanog posteljaškog pozadinstva što se, u oba slučaja kao u jednom, intubacijom u meso otrova morskih serpenti penaltisalo.

Jednom je na glasu kapiten čitavu posadu intubirao, samo što se javio naslut o lancu nasledstva međ malima ovog fatuma. Tom, na glasu kapitenu je, ne smotreći na prekost, određena pensija uz devicu pride zbog budne revnosti, jer je strašni prorokovani poton, vele, tako haltirao.

Među gmaznim i hodnim stvorovima bolje je da se ne tolkuje, kako bušne korablje brode neko vreme, za udah se boreći kao onaj što se za slamkom pruža: strašno je to njima i neznakomo. Neka tako bude, jerbo tako biti mora. Velikim morem zemlje svoje zakleo se Horti Admiral kolegi zemljomercu iz Valjeva Belog, klimajuć glavom na njegovo somnenije da će na kraju naći svoj vez konačni koji je izrastao iz muljevitog danca, svaka korblja bušna po daskama, kao da se na njoj nalazi opaki znamen vodoplovskog neopreza – ženskinje samo.

Zato svi naviganti junoše dok su, spavaju u koritima pod slemenim gredama. Dok su u nemokrosti, oni egzerciraju u kanalima za kišnicu i digestivne neusproizvode. Kad su na vodi, ne pitaj brajko, nego trk u prvu bogomolju po sekstant i katarke, pa suzama zalivaj onoliko koliko te majka zalevala dok si joj iz utrobe ishodio kao kargo, sve to u šupi, po starinski. Tako kažu – valja se.

Po krčmama prilučnim (kojeno se u Valjevu Belom mehanama viču) zna se ko je sa bušne korablje – sa brkova mu vazda descendira krstaš pauk. To se van udimljenih memli sa lažnim vinima ne može gledati, jer oči na sunčevom vidu u tom opsegu ne rade, a paukovi se u inat ne blesave za never glaza suvozemnih.

Zato se u drveni kaput naviganta (a njima je drvo i usud i sud) stavlja najvećma najtanja nit iz mreže najoskurnijeg kutka sa plafona. Da njime on krati večnost vedžbajući čvorova vez. Akoli pak na bušnu korablu ukrcava se, onda ništa. Isplešće mu već neka sirenska pevaljka košulju na pruge zelene i žute, jer takvo je more kad prođe kroz prozu. Da je more plavo, na šta bi to izašlo? Na kič-realizam? Svašta.
Ribe skakućuć kroz Marijanski procep kao Mile lajkovačkom prugom belom prizvaše čudo nevidimo. Dočim se stoga u Valjevu Belom ukotvila podvodna korablja. Dovukle je kolu-barske struje i brzaci, pre nego se rupa na njoj izbaci, a bezbeli oće, pričali mi praotaci.

I evo je sad, na čuđenje načelstva koje sad navigatorsku struku mora da uvaži po slovu zakona im, a na radost dokonih sumajših artista. Dumali, od tog vakta struken-majsteri načelski, kud da ga denu, u muzej ili pod crnu zemlju Valjeva Belog, al razapli šatru cirkusku i pozvali verglaša, jer taka im je pamet i takva mera.

Taj je verglao, verglao, ali vlastan nije bio da skrije da je i sam njome brodio pre nego što mu inje zavlada čekinjama lica – odalo ga odelo sirenama krojeno na pruge. Kad taj aber dospe među dobre ljude bele – bele kozake, bele vojake, i ubice bele, za uši ga vergla zahvatili, pa verglali sa njim uplakanim.

Inače, ne možeš znati kako zovu naviganta sa bušne korablje, jer kad na nju kroče, ako je potajno bušna, ili kad se potonje samoprobuši, njima imena pootpadaju kao lišće suvo jesenje. Zato se, u osobitim okazijama, samo tvrđim ušima ukaževerglaš bez lica u košulji na pruge bojenoj žutim i zelenim talasjem.

Mogla bi se ova povesnica nastavljati kao đerdan devojački, ali neće, eda bi neka korablja, eventualno, neprobušena ostala.


понедељак, 23. јул 2018.

uzgredne zabeleške XXIII - letnje; daljine, koraci

uzgredna zabeleška o daljinama

daljine volimo
jer nam one preostaju

kad više ne ostane ništa
ostaće daljine
koje nisu
ništa

tako ih volimo
kao što nema smisla
ne voleti usud

prostim prihvatanjem
i konačnim mirenjem
na daljinu

sa daljinom


uzgredna zabeleška o koraku
na korak smo od prijateljstva sa svime
i
na korak od omraze

na korak od obe strane
začaranog kruga

na ivici provalije
na korak od sveta
i njegovog svega



понедељак, 09. јул 2018.

uzgredna zabeleška o sudijama Sokratovim

sred potrage za Sokratom
koji bi pokvario
već pokvarenu omladinu

umorni od pravoverja
svake krize morala

sedimo tako ponekad i
hranimo parkovske golubove

ćutke

zamišljamo odbranu od optužbe
u ime lažnih ideala
i trenutnih interesa

sudije ne zamišljamo
jer
evo ih
na svakom koraku


понедељак, 02. јул 2018.

uzgredne zabeleške o dobrom jutru i lakoj noći ili o poeziji i prozi

uzgredna zabeleška o dobrom jutru

neka nam je dobro ovo
krvožedno jutro
okupano suncem
osveženo vetrom
napadnuto rutinom
dnevnog informisanja
o krvi koja teče
još krvi koja teče
i krvi koja vri
zbog krvi koja teče

držimo se čvrsto
jer još ima nade

na kraju
ipak će svanuti novo jutro

pa
neka nam je dobro


uzgredna zabeleška o poeziji i prozi
često je najlepša pesma
priča za laku noć


понедељак, 25. јун 2018.

uzgredna zabeleška o borbi svagdanjoj

ideali i njihova materijalna priroda
njihova krv i njihovo meso
njihov krajnji domet
i konačno njihovo vreme i
njihovo mesto

tri dimenzije
neophodnosti

pet čula
svedočenja

a jedna borba
i jedan život

svaki dan