deca mržnje

M. Bećkoviću

u vašim lukavim očima
sve se uveličava
vaša mudrost
naročito

razumem ja to

pobedili ste

dvosmislenost je postala
jezik ljubavi

slepilo je
dalekovidost

čestitam uostalom i
molim vas
primite ovu ledenicu
sa istom hladnoćom
kojom vam je dajem

na volim vas
i vašu veličinu
ne priznajem za svoju

nikada me nije zanimalo
vaše tečno glagoljanje
niti ćeranje

znate onako
depresivno-optimističko
ili
samoubilački kukavno
sa gorčinom na kraju

dezert
za instant-slodokusce

a oni su
gospodine
vaša najstrašnija pesma

deca mržnje
zloslutnih osmeha

teorija velikih pesnika

veliki pesnici se šire beskonačno
nadimaju se kao svemir
nepredviđenom brzinom svetlosti
samo da bi na kraju eksplodirali
kao smežurani balon
iza koga ostaje aroma pokvarenog jajeta

nastupila je inflacija velikih pesnika
šire se svuda
i više puta sam video kako pucaju
kako se sudaraju međusobno
i kako ih njihove gravitacije mrve

iza svakog ćoška
čeka vas veliki pesnik
spreman da prsne

tasteri

Upoznao sam jednog iluzionistu. Zanimljiv tip; hipnotizer pride. Ima sreće sa ženama, ima sreće sa muškarcima i, uopšte - ima sreće.
Živi u svojoj kutijastoj kući. Svi ga vole i svi mu se dive, pa ga zbog toga mrze i pljuju.
Na kraju krajeva, on se nikome ne nameće, nego je omiljen u društvu. Zabavan je, čak više nego što treba - stalno nešto brblja, pa ostali, uglavnom, ćute u njegovom prisustvu.
Ponekad ga zaista suviše ima, ali stalno ga nešto pitaju.
Samo pritisnu taster.
A tasteri, rade li?
Rade!

recept za mozak

stvarni ljudi
u nestvarnim situacijama
nestvarni ljudi
u stvarnim problemima

gordijevi čvorovi
u mozgovima
na vrelom ulju

sa malo celera
bibera
i dosta soljenja

služiti dok je vruće

smrad raspada na Balkanu

lipa miriše i
cvetaju kiše

dve reči na K
K - kič
K - kliše

jedna gadna propaganda

zbog
oko
posle
raspada

povodom mog četrdesetog rođendana

Kada sam imao 17 godina, u svom pravedničkom tinejdžerskom besu, napisao sam pesmu koja je za negativne junake imala četrdesetogodišnjake. U tom trenutku bio je to čin generacijske borbe protiv generacijskih arhineprijatelja - roditelja; moji su tada bili u svojim četrdesetim. Pesma je objavljena u antologiji pank i hardkor poezije "Deca starog Bakunjina" koju je sastavio Ivan Glišić, a ja sam u trenutku objavljivanja te knjige imao 19 godina.
Danas punim četrdeset. Kada pogledam ovu pesmu, ne znam šta da kažem. Sviđa mi se oštrina, sviđa mi se ton, sviđa mi se pesma , osim tipičnih početničkih padova u objašnjavanje i savetovanje, ali opraštam sebi zbog mladosti. U jednoj stvari, međutim, nisam bio u pravu: uopšte nije najgore doživeti četrdesetu. Danas znam da bih ovakvu pesmu napisao tako da ona ne bi bila ograničena na određenu generaciju. Ali, kraj bi ostao. Srećan mi četrdeseti!

A sada, pesma


NAJGORE

Najgore je doživeti četrdesetu.
Misliš da si star,
a nisi.
Ne misliš da si mlad,
a nisi.
Loše je što misliš da si pametan,
a nisi.
Ima vas puno takvih,
ni starih,
ni mladih
ni pametnih.
Zauzeli ste svoja mesta
i mislite da držite svet,
a držite.
Mislite da vas ima najviše,
a ima vas.
Zbog toga
što više poznajem ljude,
više volim vampire.
U stvari,
to je samo stanje duha,
to nisu godine na broju.
Dajem vam savet:
Kad misliš da počinješ da stariš
- umri!
Ne da bi bio lep leš,
nego da ostaviš druge da žive.
Što više poznajem ljude
više volim slepe miševe.

posledice zatucanosti

Toliko sam razmišljao o zatucanosti da sam se zatucao i sam.
Odmah potom - u kamen sam se pretvorio.