sidro i jedro

bacio bih sidro
ali nemam za parking
i nema mi druge
nego da duvam
u jedro

bez obzira na zaboravljenu prošlost

Đorđu Saviću

ulicama hoda
bez obzira na 
razume se
bolju prošlost i tim zaboravljeniju

isto kao što sivoj bradi
nije važno kakve je boje bila
dok je boje bilo
tako i on
: nekad se pitao
kako se postaje bog
a sada je zaboravio
kako ostati čovek

zaboravio je pesme i
to mi najteže pada

kada se rastajemo
rastajemo se kao Lu Salome
i njen otac
ruski general
a to je nemi film
u bezbroj nijansi
one sive boje kakvom
na kraju
postanu previše puta oprane košulje
ili ljudi koji hodaju nečujno
bez obzira na zaboravljenu prošlost

Baba Huana razvlači kore

kad Baba Huana razvlači kore
ona u testo umeša i reči
poluglasne čežnje

gledano straga
uz ritam oklagije i stola
prema prozoru
kroz koji kulja Sunce
to je
savršena slika
uokvirena toplim mirisom
pite
u rano jutro

jer to je Holivud i dolče vita

sitni buržuj bez prebijene pare
: to mora da je najtužnija slika
u galeriji najtužnijih slika

toliko tužno
da svaku drugu tugu
- a to je prosto odvratno -
pretvara u holivudski film
u koji je uloženo ovoliko
a on na blagajnama
zaradio onoliko

kako se završava ova priča?

Mlada žena sa izbegličkim statusom i tri maloletne ćerke, od kojih su dve bile tinejdžerke, krupnooke kao i majka im, živeše u statusu poslusluškinje-polukonkubine sa matorim baksuzom u njegovoj beloj kući na Brdu.

Njen muž je nestao negde tokom ratova. Pošto mu nisu pronašli telo, nisu ga ni oplakali; tako to, valjda, ide.

Ta mlada žena je preko izbegličkih udruženja i programa Ujedinjenih nacija upoznala dve sestre koje su izbegle sa mora u obližnju varošicu. Posle izvesnog vremena, starija od te dve sestre je izgubila razum.

Onda je mlada žena sa tri ćerke emigrirala na drugi kontinent, podalje odavde.

Začudo, ova naizgled zanimljiva priča u to vreme nije zanimala nikoga, pa ni one koji su bili plaćeni da je slušaju. Zato i ne znamo kako se završava.

potraga za mestom u istoriji i mrvom hleba na stolu

kao da ponovo uče da hodaju

mladi proleteri

traže svoje mesto u istoriji

praćeni nestrpljivim požurivanjem ili

nasrtljivim podrugivanjem

ali u svakom slučaju

gonjeni neumitnošću jer

vidimo da te mesto u istoriji

ne pita da li ćeš

da ga tražiš

nego te nađe

pa te za ruku povuče

oda žalosti

ali mi ne tugujemo zbog neminovnosti
već zbog neprestane čežnje
i ne tugujemo zbog mladosti
koja žuri
nego
ako je ne razumemo
kuda to ide

i nije nam žao što smo kukavice
nego nam je žao što volimo
i koliko možemo da volimo
toliko možemo da žalimo
žao nam je  što žalimo
jer žalimo
za lepotom
kćeri iz Elizija
a i drugih bajkovitih
vizija