faze
od
neslućenih mogućnosti
do
slućenih nemogućnosti
psi
laju a karavani traže
slobodno
mesto za parking
neznanje
mnogo
smo se puta
izujedali
do krvarenja
nikada
nismo znali zašto
i
nikako da naučimo
neznanje
nas ubija
načini
ljubavi i mržnje
-citatnosti-
svi
koji ne vole
ne
vole na isti način
oni
koji vole
mrze
na mnogo načina
(willi baumeister)
to
je bilo kada je
tišina
lomila
sve
oko nas
onda
kada je mesec
ulazio
u sobu kradom
one
noći
kada
smo naučili
da
ima tih noći
posle
kojih dolaze
tamna
nepoznata jutra
baš
tada
kada
su pale
svečane
reči
zakukurikao
je petao i
pile
je prešlo ulicu
kao
u vicu
-socio-ekonomska
lirika-
industrija
bolesti
industrija zdravlja
proizvodnja iluzija
uslužne delatnosti
posredovanja u mržnji
i mržnje čiste
izgradnja i rušenje
kula i gradova
marketing i konsalting
trgovina organima
svakodnevne nesreće
prepravljanje pamćenja
uzgoj
nesigurnosti
gomilanje đubreta i
turizam
veče
je bilo prazno
jer
su ga ispunjavali
šuplji
zvuci i puste ulice
tu
negde bili smo mi:
mogli
smo lako
da
se zamislimo kao
uzvišena
i u bajke
odevena
bića ali
mi
smo ipak bili mi;
bića
pritisnuta odgovonošću
obavezama
od kojih
nikada
nećemo bežati i
kao
takvi išli smo
kroz
noć kao kroz život
naravno
kiša je padala
kao
u lošim filmovima
pred
nama nisu bile
nikakve
odluke osim
svakodnevnih o životu ili
budućnosti
čovečanstva
kroz
baru su prošla
patrolna
kola
porodilišta
su javljala
imena
novih beba
neki
su smišljali izborne
strategije
i u komedije
izvrtali
tragedije
mi
smo hodali
sledeći
dramu
-stoička
poema-
ne
zaboravi
da
dišeš
da
jedeš
da
spavaš
iako
misliš:
nemoguće
od
hiljadu stvari
koje
želiš uzalud
dođi
do jedne
koju
ne želiš
zaboravi
reči
nadanja
snove
posebno
iako
misliš
nemoguće
pažljivo
se ne osvrći
na
smisao
to
ubija moral
ovo
je vanredna
uzbuna
stomaka
ovo
je električna
erupcija
u mozgu
ovo
je ono čemu se
u
pesmama smeju
borba za dah
za
otkucaj srca
za
poznatu
istrošenu
slamku
za
zrak
samopoštovanja
za
oazu u
pustinji
kala
zato
je sve
već
opravdano
ni
to ne zaboravi
uz
disanje
uz
hranu
spavanje
uz
glavu
sve
do sada
manje
je važno
od
sada
a
sada
čega
ima
sada
samo
pokušaja
pokušaja
pokušaja
da
prebrodiš noć
u
koju se sprženu
premetnuo
dar
ulaska
u zemlje
snova
i iluzija
i
ne zaboravi
da
u suštini to želiš
iako
misliš
u
kišu se uzdaš
da
dođe i donese
život
pretvorivši
zemlju
u blato žitko
kišu
čekaj i ne plaši
se
blata jer iz njega
raste
trava i vazduh
dok
počne kiša
ne
zaboravi da
dišeš
jedeš
i spavaš
iako
sipaš
iz sebe
mastila
gorčine i
gorak
ćeš ostati ali
ljubi
tu gorčinu kao
dete
ljubavi svoje
i buduće
znanja
ne znače baš ništa
sve
što si znao – džabe si
zato
uči
da
dišeš
da
jedeš
da
spavaš
rodi
se ponovo
ali
se dotle
ne
zaustavljaj
samo
kretanje je
jedini
dokaz života ti
veruješ
u to da put
ima
kraj i to je uteha
takođe
i u to da se
posrtanje
u mraku
manje
primećuje
budi
milostiv prema
svom
najboljem dušmanu
sebi
i imaj razumevanja
za
sve – ovo je taj čas
(ravna
duša odlazi u raj
ali
ti još sigurno nisi taj)
kreći
se obilazeći svetove
od
sapunice građene
za
kasnije po potrebi
korak
za korakom pre koraka
meriš
granice tih svetova
za
sada im kraj nisi video i
to
nije zbog mraka nego
zbog
sapunice od koje oči
bride
svetlom nestalog sunca
ideš
ka mestu gde si ga sreo i
doći
će zvuci prvo da oteraju
prikaze
iz gladi iz očiju užase
umora
i srce iz rane Ahilove
pa
ćeš tada
da
dišeš
da
jedeš
i
spavaš vrlinu jer
osećaš
da je sve što
ostaje
u stvari jedino
dobro
i da jedino dobro
jedino
ima smisla
misao o miru je dobra
dobro
je dobro
dobra je ljubav ljudi
nek su dobro
mrak
te uči
da
si blažen kao
skriveno
sunce u tebi
kao
vatreni pehar
meda
i žuči tvoje lične
u
savršenoj razmeri
prema nepravednom svetu
ne zaboravi
ležim na ovom podu, neprimetno,
pokušavam da se setim, malo pecka ali ne u srcu, osećam
rđa nailazi, trava raste, kad bih
samo znala sad, kad bih samo mogla da verujem u
ratarstvo, samo ih skupi zajedno,
polja nebo ovlaženost na pravom mestu, to će
popraviti zemlju i ne treba joj
tvoja mapa, tvoji redovi koje urezuješ na to da napraviš
spor iz komadića slagalice opet,
zatim seme, proleće u svom oku ima izgled kojem
nikada više ne treba verovati, vidi
samo kako te gleda iz svoje rupe, svog sedla, teških udova,
ne zamerajući tačno ni humor mada
bi moglo biti skriveno ovo koje te naravano neće
nadživeti, ovo će te koštati svega,
da, skriven o– da li kapiraš značenje
kaže jutro bremenito kosmosom,
pokriću te korovima, ići ću ka
početku ali neću početi iznova,
močvara se presijava zar ne, dve adolescentkinje
prolaze kroz nju sad, odložene
kazne, podsećaju te, zar te
ne podsećaju, leto u ogrtaču ispod
teškog kaputa, toliko spremno, da ideja veka
ponovo poziva, ovo će se završiti,
ono će preći unutra putem male bombe
možda, a močvara čeka, posoljena,
neuočljiva, ali ipak želiš da je uočiš,
čak i pogledom od nje želiš da ostane
normalno, normalno kažeš, rđo
možeš li biti normalna u meni,
močvaro kad tvoje rđave trave dođu, vrati mi moju
normalu, malo prozeblu izjutra, ali
sada se zagreva gde se horizont
plavi, tačno gde su carići(*)
izletali maskirani u normalnost, tu je ostavio
pero na tlu, saviću se da ga
pokupim kad ode, i to su sva krila dana,
lepršaju svoju svetlinu i polja se
poravnavaju, preorano sunce leži isečeno na brazde,
ukalupljeno. Jesi li sa mnom. Nije
to dobra ideja sad. Montažne trake, mlazni tragovi
aviona, ideja o molitvi, lopovluku,
gubilištu, parama, kako brzo sve
to nestane. Sadašnja nova stvar sad neće biti nova dok ti
ovo pročitaš. Čak
i dok ga gledam, pokušavajući da
osetim usađeno mu seme, punoća tih pucanja,
iskljucane oči zeca u jarku, konj
stoji u polju čiji je perjani dah moj pogled
za pogledom kojim gledam po ovoj stranoj
zemlji, koja beše tako spremna,
koja se razbolela tako iznenada.
Vozili smo se zajedno kroz čitavo stoleće,
zadnjim putem, dozvoljenim, bilo je stado koza
izašli smo da vidimo, one su prišle
praveći zvukove na latinskom,
mršave, zgrudvanih nogu sa kosom od algi. Gledali smo
jedno drugo. Polako, nešto je
prešlo sa jednog bića na drugo. Koje sam bila
ja? Želim tu normalu ponovo. Da li
se sećam sad baš da je sve to nestalo. Ja
ležim na podu. Osećam široke lajsne
starog bora duž mojih leđa. One guraju
moju gravitaciju, mislim, ja guram
dole svoje mesto na mesto, sklopljenih očiju
guram dole kroz podpođe temelja u sivo tle netaknuto svetlom za
vekove. Ja ću ga otvoriti sad.
Guraću u korenje koje je uginulo kad je mesto bilo
očišćeno od mesta. Raskomadano
korenje, tu je bio moj poštanski broj, moja adresa. Moje ime.
(*)Misli se na vrstu ptice
Prevedena pesma je objavljena u London review of books
ti nisi
Alisa i
ne zalaziš
po rupama
tako ne
otkrivaš
zemlje
čuda a belog zeca
držala bi
za privid
zbog koga
se ide
na
terapije
nije ovo
vreme
simbola i
zagonetki
nego
opsena i reklama
između
pesama
zato
razmišljaš
u brzim
kadrovima
treba se
prodati u
tačno pet
sekundi
kao
gladijator
balansiraš
između
podignutih
i
spuštenih
palčeva
u doba
koje je
sve videlo
samo te
čudo
može
spasti
zato se ne
čudiš ničemu
osim sebi
ali srećom
ni tebe
nije briga
