ZID ZA IGRU SENKI

kada su mi
gorućih pogleda
otvorili vrata
rekli su:
ovo su vrata raja

ali biva da nečiji raj
bude pakao drugima

a podloga za igre senki
može da bude i polusrušen zid

mrak

mrak je kao tuga kroz koju se hoda
ispipavajući tlo polako
kao nešto što nije moglo da se zamisli
kao smrt
sa kojom život u mraku
ima sve više dodirnih tačaka

gog, magog, demagog

Vidi, idu jedan za drugim. Čekićem slomiše pečate, čujte! Vreme se raspada. Gog, Magog, demagog dolaze po svojih pet minuta slave. Spasavaj se ko može!

zastave

Putovao sam kroz razne predele i svugde gledao zastave koje vijore. Ponegde ih vetar svečano razvija, a ponegde ih pretvara u froncle. Tamo gde vetra nema, one samo vise, pomalo tužno.
Zbog nacionalnog dostojanstva, koje je moja prva briga, potrebno je da zastave neprestano veselo vijore i tako nadahnjuju naše nacionalno biće. Ali, avaj – nema odgovarajućeg vetra.
Izložio sam svoje mišljenje o tome u rubrici za pisma čitalaca, kao i u nekolikim radio i televizijskim emisijama. Da bih održao korak sa vremenom ostavljao sam komentare na internetu.
Nacionalna javnost se uzburkala, nacionalni umetnici podržali ideju, kao i nacionalni sportisti, novinari, javni radnici. Rečju – svi. Nacionalni naučnici su se odmah posvađali oko toga da li da više vetra proizvedu sistemom parnih vetrenjača ili jednim velikim fenom. Stvar je otišla dotle da je morala da interveniše Vlada, a oglasila se i crkvena hiherarhija.
Ipak, uprkos trenutnim problemima – moje nacionalno srce je puno.

srećan

jedan dan. slike

balkanske metropole
u kišnim popodnevnim satima
to su pivopije na ulicama
zaljubljeni tinejdžeri po haustorima
teški kamioni u saobraćaju
umorna lica u prolazu
stari prijatelji u žurbi

kapljice na prozorima
i nečiji uzdah
zbog prolaznosti trenutka

prošlost

kao zmija
kožu
prošlost
ostavljati na drvlju i kamenju

stare nade
polovne ideje-
sve što smeta