понедељак, 18. септембар 2017.

među zidovima gradova

konture zgrada
na osvetljenoj pozadini noći
na njima
nepravilna šema
osvetljenih pravouglih okana

privid sigurnosti
od vetra i
usamljenosti koja odzvanja
u buci
između zidova


понедељак, 11. септембар 2017.

zavičajna pastorala

: to je ona koliba na proplanku
i vazduh što na med miriše

: to je senka onog orla
koji nam kazuje put
da ne zaluta
između dva brda

: to je kolevka buna
koje su pratile u snove
izvlačile iz košmara
iznad komšijskih svađa
izvan bratskih podela

: to je ona zemlja
što nas prekriva


понедељак, 04. септембар 2017.

beskonačno pre svega

(vežba iz aliteracije, versifikacije i drugih skrajnutih figura i ideja)

pre svega
treba disati
pre svega
mora se jesti
pre svega
nemojte se plašiti i
pre svega
na zidovima neka budu
mudre reči
koje će nas nadahnjivati

pre svega
mi
zemaljsko roblje
moramo ustati i
pre svega
pre
uzeti
čitav život široki
pa reći
: evo
sada počinjemo


понедељак, 28. август 2017.

o čemu je pesnik hteo da govori

zašto je pile prešlo ulicu i
kako miriše jesen
zatim
o dužini talasa
frekventnog ljubavnog uzdisanja i
odraza im - ljute mržnje

obavezno
da se obrati pažnja
na tamnu stranu meseca i
na putokaze ka suštini
koje inače ima gde god se okreneš

onda
ne zaboravimo prkos predaji
prvom naletu matice i lutanja
ni tugu ni suze ni
meso kvarljivo i njegove strasti u snovima

pesnik je hteo da nađe oštricu
za Gordijev čvor
i u kom čuču grmi zec

i tako
reč po reč


понедељак, 21. август 2017.

sentimentalija o drveću III - drva na prodaju

lepo mirišu suze hrasta
isečenog
za najviše pedeset evra
po metru kubnom u predsezoni

lepo miriše
pustinja koja se širi
praćena magičnim pucketanjem
plamena
za zimskih noći


понедељак, 14. август 2017.

sidro i jedro

bacio bih sidro
ali nemam za parking
i nema mi druge
nego da duvam
u jedro


понедељак, 07. август 2017.

bez obzira na zaboravljenu prošlost

Đorđu Saviću

ulicama hoda
bez obzira na 
razume se
bolju prošlost i tim zaboravljeniju

isto kao što sivoj bradi
nije važno kakve je boje bila
dok je boje bilo
tako i on
: nekad se pitao
kako se postaje bog
a sada je zaboravio
kako ostati čovek

zaboravio je pesme i
to mi najteže pada

kada se rastajemo
rastajemo se kao Lu Salome
i njen otac
ruski general
a to je nemi film
u bezbroj nijansi
one sive boje kakvom
na kraju
postanu previše puta oprane košulje
ili ljudi koji hodaju nečujno
bez obzira na zaboravljenu prošlost