-po
glagoljivosti Radovana Belog, ali ne močugom, nego putem u čast i mast u
propast-
Još dok od palube mali,
prenosimo šegrti, odbrojavaše dane svoje, na prugastim košuljama rupa su se
pribojavali. Šapatom sa kolena na kolena prebacivaše kako javna bušnoća
fenomenira zanatski ofrlj i, pu-pu (blizu ne bilo!), na posteljaškog
pozadinstva svetogrd, makar od palube mali postelje i nemaju, nego se među dva
direka plovilska u džak guseniče kao u majčinu.
No, pripovesti ovoj ne zapada na
pleći mesa gresima baviti se, no zortu kojma ih majke zadajahu i kojima ih
dedovi navrn učahu najstarijem sogrešeniju navigatoraja – korabli dukatnim
potapanje i poniženjima hoda (puza, bolje skaz) zemaljskim potonjim.
Istini za volju, a volja je
njena ćudoređem od gavranovog zacrnjenja kipala, nisu za rupe korabaljske
naviganti jedino, pa makar i najmanje vinovi. Al taka ti je ovde slava i takvi
su adeti; siroma si, pa si kriv si.
Stoga se, kad neki
nemar-kapiten, a nekad i namer-kapiten sprudovima korablju nameri, najdonjem se
navigantu glava krati za pačvorku. Makar kapiten nosio taj pčvorak na stid i na
pokor, nosi i glavu za češljanje i izlog. I tko je to, otkad je uprave
plovljenja i njenog zakonomerja.
Pristaništima se šapljom, jer
urlik-atresom bi zazvali čudovišta u koja niko ne veruje, prenosio aber o
kontrabandisanju ženskinja poradi mesom grešenja što se, u sva doba, držalo za
smrtno sogrešenje, još gorim od pominjanog posteljaškog pozadinstva što se, u
oba slučaja kao u jednom, intubacijom u meso otrova morskih serpenti
penaltisalo.
Jednom je na glasu kapiten
čitavu posadu intubirao, samo što se javio naslut o lancu nasledstva međ malima
ovog fatuma. Tom, na glasu kapitenu je, ne smotreći na prekost, određena
pensija uz devicu pride zbog budne revnosti, jer je strašni prorokovani poton,
vele, tako haltirao.
Među gmaznim i hodnim stvorovima
bolje je da se ne tolkuje, kako bušne korablje brode neko vreme, za udah se
boreći kao onaj što se za slamkom pruža: strašno je to njima i neznakomo. Neka
tako bude, jerbo tako biti mora. Velikim morem zemlje svoje zakleo se Horti
Admiral kolegi zemljomercu iz Valjeva Belog, klimajuć glavom na njegovo
somnenije da će na kraju naći svoj vez konačni koji je izrastao iz muljevitog
danca, svaka korblja bušna po daskama, kao da se na njoj nalazi opaki znamen vodoplovskog
neopreza – ženskinje samo.
Zato svi naviganti junoše dok
su, spavaju u koritima pod slemenim gredama. Dok su u nemokrosti, oni
egzerciraju u kanalima za kišnicu i digestivne neusproizvode. Kad su na vodi,
ne pitaj brajko, nego trk u prvu bogomolju po sekstant i katarke, pa suzama
zalivaj onoliko koliko te majka zalevala dok si joj iz utrobe ishodio kao
kargo, sve to u šupi, po starinski. Tako kažu – valja se.
Po krčmama prilučnim (kojeno se
u Valjevu Belom mehanama viču) zna se ko je sa bušne korablje – sa brkova mu
vazda descendira krstaš pauk. To se van udimljenih memli sa lažnim vinima ne
može gledati, jer oči na sunčevom vidu u tom opsegu ne rade, a paukovi se u
inat ne blesave za never glaza suvozemnih.
Zato se u drveni kaput naviganta (a njima je drvo i usud i sud) stavlja
najvećma najtanja nit iz mreže najoskurnijeg kutka sa plafona. Da njime on
krati večnost vedžbajući čvorova vez. Akoli pak na bušnu korablu ukrcava se,
onda ništa. Isplešće mu već neka sirenska pevaljka košulju na pruge zelene i
žute, jer takvo je more kad prođe kroz prozu. Da je more plavo, na šta bi to
izašlo? Na kič-realizam? Svašta.
Ribe skakućuć kroz Marijanski procep kao Mile lajkovačkom prugom belom
prizvaše čudo nevidimo. Dočim se stoga u Valjevu Belom ukotvila podvodna
korablja. Dovukle je kolu-barske struje i brzaci, pre nego se rupa na njoj
izbaci, a bezbeli oće, pričali mi praotaci.
I evo je sad, na čuđenje načelstva koje sad navigatorsku struku mora da
uvaži po slovu zakona im, a na radost dokonih sumajših artista. Dumali, od tog
vakta struken-majsteri načelski, kud da ga denu, u muzej ili pod crnu zemlju
Valjeva Belog, al razapli šatru cirkusku i pozvali verglaša, jer taka im je
pamet i takva mera.
Taj je verglao, verglao, ali vlastan nije bio da skrije da je i sam njome
brodio pre nego što mu inje zavlada čekinjama lica – odalo ga odelo sirenama
krojeno na pruge. Kad taj aber dospe među dobre ljude bele – bele kozake, bele
vojake, i ubice bele, za uši ga vergla zahvatili, pa verglali sa njim
uplakanim.
Inače, ne možeš znati kako zovu naviganta sa bušne korablje, jer kad na nju
kroče, ako je potajno bušna, ili kad se potonje samoprobuši, njima imena
pootpadaju kao lišće suvo jesenje. Zato se, u osobitim okazijama, samo tvrđim
ušima ukaževerglaš bez lica u košulji na pruge bojenoj žutim i zelenim
talasjem.
Mogla bi se ova povesnica nastavljati kao đerdan devojački, ali neće, eda
bi neka korablja, eventualno, neprobušena ostala.
