понедељак, 12. април 2021.

aprilske minijature

faze

od neslućenih mogućnosti
do slućenih nemogućnosti
psi laju a karavani traže
slobodno mesto za parking

neznanje 

mnogo smo se puta
izujedali do krvarenja

nikada nismo znali zašto
i nikako da naučimo

neznanje nas ubija

načini ljubavi i mržnje
-citatnosti-

svi koji ne vole
ne vole na isti način

oni koji vole
mrze na mnogo načina



















(willi baumeister)

понедељак, 05. април 2021.

tada

to je bilo kada je
tišina lomila
sve oko nas

onda kada je mesec
ulazio u sobu kradom

one noći
kada smo naučili
da ima tih noći
posle kojih dolaze
tamna nepoznata jutra

baš tada
kada su pale
svečane reči

zakukurikao je petao i
pile je prešlo ulicu
kao u vicu



понедељак, 29. март 2021.

privredne grane precvalog kapitalizma

 -socio-ekonomska lirika-

industrija bolesti
industrija zdravlja
proizvodnja iluzija

uslužne delatnosti
posredovanja u mržnji
i mržnje čiste

izgradnja i rušenje
kula i gradova

marketing i konsalting

trgovina organima
svakodnevne nesreće

prepravljanje pamćenja

uzgoj nesigurnosti
gomilanje đubreta i

turizam



понедељак, 22. март 2021.

sledeći dramu

veče je bilo prazno
jer su ga ispunjavali
šuplji zvuci i puste ulice

tu negde bili smo mi:
mogli smo lako
da se zamislimo kao
uzvišena i u bajke
odevena bića ali

mi smo ipak bili mi;
bića pritisnuta odgovonošću
obavezama od kojih
nikada nećemo bežati i

kao takvi išli smo
kroz noć kao kroz život

naravno kiša je padala
kao u lošim filmovima

pred nama nisu bile
nikakve odluke osim
svakodnevnih o životu ili
budućnosti čovečanstva

kroz baru su prošla
patrolna kola

porodilišta su javljala
imena novih beba

neki su smišljali izborne
strategije i u komedije
izvrtali tragedije

mi smo hodali
sledeći dramu





















(slika: Mystery, Pablo Rogat)

понедељак, 15. март 2021.

priručnik za samopomoć u mraku

-stoička poema-

ne zaboravi
da dišeš
da jedeš
da spavaš
iako misliš:
nemoguće

od hiljadu stvari
koje želiš uzalud
dođi do jedne
koju ne želiš

zaboravi
reči
nadanja
snove posebno
iako misliš
nemoguće

pažljivo se ne osvrći
na smisao
to ubija moral

ovo je vanredna
uzbuna stomaka

ovo je električna
erupcija u mozgu

ovo je ono čemu se
u pesmama smeju

borba  za dah
za otkucaj srca

za poznatu
istrošenu slamku

za zrak
samopoštovanja

za oazu u
pustinji kala

zato je sve
već opravdano
ni to ne zaboravi
uz disanje
uz hranu
spavanje
uz glavu

sve do sada
manje je važno
od sada

a sada
čega ima
sada

samo pokušaja
pokušaja
pokušaja
da prebrodiš noć
u koju se sprženu
premetnuo dar
ulaska u zemlje
snova i iluzija

i ne zaboravi
da u suštini to želiš
iako misliš

u kišu se uzdaš
da dođe i donese
život pretvorivši
zemlju u blato žitko

kišu čekaj i ne plaši
se blata jer iz njega
raste trava i vazduh

dok počne kiša
ne zaboravi da
dišeš
jedeš i spavaš
iako

sipaš iz sebe
mastila gorčine i
gorak ćeš ostati ali
ljubi tu gorčinu kao
dete ljubavi svoje
i buduće

znanja ne znače baš ništa
sve što si znao – džabe si

zato uči
da dišeš
da jedeš
da spavaš

rodi se ponovo
ali se dotle
ne zaustavljaj

samo kretanje je
jedini dokaz života ti

veruješ u to da put
ima kraj i to je uteha

takođe i u to da se
posrtanje u mraku
manje primećuje

budi milostiv prema
svom najboljem dušmanu
sebi i imaj razumevanja
za sve – ovo je taj čas

(ravna duša odlazi u raj
ali ti još sigurno nisi taj)

kreći se obilazeći svetove
od sapunice građene
za kasnije po potrebi

korak za korakom pre koraka
meriš granice tih svetova

za sada im kraj nisi video i
to nije zbog mraka nego
zbog sapunice od koje oči
bride svetlom nestalog sunca

ideš ka mestu gde si ga sreo i
doći će zvuci prvo da oteraju
prikaze iz gladi iz očiju užase
umora i srce iz rane Ahilove

pa ćeš tada
da dišeš
da jedeš
i spavaš vrlinu jer
osećaš da je sve što
ostaje u stvari jedino
dobro i da jedino dobro
jedino ima smisla

misao o miru je dobra
dobro je dobro
dobra je ljubav ljudi
nek su dobro

mrak te uči
da si blažen kao
skriveno sunce u tebi
kao vatreni pehar
meda i žuči tvoje lične
u savršenoj razmeri
prema nepravednom svetu

ne zaboravi

















-Stoa-

четвртак, 11. март 2021.

Džori Grejam (Jorie Graham) - Kad preplavi patnja I

ležim na ovom podu, neprimetno, pokušavam da se setim, malo pecka ali ne u srcu, osećam
rđa nailazi, trava raste, kad bih samo znala sad, kad bih samo mogla da verujem u
ratarstvo, samo ih skupi zajedno, polja nebo ovlaženost na pravom mestu, to će
popraviti zemlju i ne treba joj tvoja mapa, tvoji redovi koje urezuješ na to da napraviš

spor iz komadića slagalice opet, zatim seme, proleće u svom oku ima izgled kojem
nikada više ne treba verovati, vidi samo kako te gleda iz svoje rupe, svog sedla, teških udova,
ne zamerajući tačno ni humor mada bi moglo biti skriveno ovo koje te naravano neće
nadživeti, ovo će te koštati svega, da, skriven o– da li kapiraš značenje

kaže jutro bremenito kosmosom, pokriću te korovima, ići ću ka
početku ali neću početi iznova, močvara se presijava zar ne, dve adolescentkinje
prolaze kroz nju sad, odložene kazne, podsećaju te, zar te
ne podsećaju, leto u ogrtaču ispod teškog kaputa, toliko spremno, da ideja veka

ponovo poziva, ovo će se završiti, ono će preći unutra putem male bombe
možda, a močvara čeka, posoljena, neuočljiva, ali ipak želiš da je uočiš,
čak i pogledom od nje želiš da ostane normalno, normalno kažeš, rđo
možeš li biti normalna u meni, močvaro kad tvoje rđave trave dođu, vrati mi moju

normalu, malo prozeblu izjutra, ali sada se zagreva gde se horizont
plavi, tačno gde su carići(*) izletali maskirani u normalnost, tu je ostavio
pero na tlu, saviću se da ga pokupim kad ode, i to su sva krila dana,
lepršaju svoju svetlinu i polja se poravnavaju, preorano sunce leži isečeno na brazde,

ukalupljeno. Jesi li sa mnom. Nije to dobra ideja sad. Montažne trake, mlazni tragovi
aviona, ideja o molitvi, lopovluku, gubilištu, parama, kako brzo sve
to nestane.  Sadašnja nova stvar sad neće biti nova dok ti ovo pročitaš. Čak
i dok ga gledam, pokušavajući da osetim usađeno mu seme, punoća tih pucanja,

iskljucane oči zeca u jarku, konj stoji u polju čiji je perjani dah moj pogled
za pogledom kojim gledam po ovoj stranoj zemlji, koja beše tako spremna,
koja se razbolela tako iznenada. Vozili smo se zajedno kroz čitavo stoleće,
zadnjim putem, dozvoljenim, bilo je stado koza izašli smo da vidimo, one su prišle

praveći zvukove na latinskom, mršave, zgrudvanih nogu sa kosom od algi. Gledali smo
jedno drugo. Polako, nešto je prešlo sa jednog bića na drugo. Koje sam bila
ja? Želim tu normalu ponovo. Da li se sećam sad baš da je sve to nestalo. Ja
ležim na podu. Osećam široke lajsne starog bora duž mojih leđa. One guraju

moju gravitaciju, mislim, ja guram dole svoje mesto na mesto, sklopljenih očiju
guram dole kroz podpođe  temelja u sivo tle netaknuto svetlom za
vekove. Ja ću ga otvoriti sad. Guraću u korenje koje je uginulo kad je mesto bilo
očišćeno od mesta. Raskomadano korenje, tu je bio moj poštanski broj, moja adresa. Moje ime.

 (*)Misli se na vrstu ptice

Prevedena pesma je objavljena u London review of books

 












(slika Jeanette Montgomery Baron, sa sajta Literary hub)

понедељак, 08. март 2021.

reklame na jutjubu

ti nisi Alisa i
ne zalaziš po rupama
tako ne otkrivaš
zemlje čuda a belog zeca
držala bi za privid
zbog koga se ide
na terapije


nije ovo vreme
simbola i zagonetki
nego opsena i reklama
između pesama


zato razmišljaš
u brzim kadrovima

treba se prodati u
tačno pet sekundi

kao gladijator
balansiraš između
podignutih i
spuštenih palčeva

u doba koje je
sve videlo
samo te čudo
može spasti

zato se ne čudiš ničemu
osim sebi ali srećom
ni tebe nije briga





















(White Rabbit Time by artist Manuela Lai. Uzeto sa pinteresta)