ljubavna pesma melanholiji

pamtim te kao spomenike i
kao imena ulica
kao veličinu koja ispunjava
veličinom koju treba osećati
kao što se na dlanu
oseti hladnoća kamenog zida
čija jedna strana ne dozvoljava
toploti da izađe
ni hladnoći da uđe

ne dozivam te jer
najlepše se dolazi po volji i
ne teram te jer
najlepše se odlazi po potrebi

dok si tu
naše večeri su tihe
jer glasovi ostaju unutra i
postaju jači

vetar zviždi uspavanku kroz granje
hladno je i mora da pada
krupna kiša

tako te volim

kao nužnost kao
što smo vezani za zemlju
a voleli bismo da letimo
kao što je proleće vezano za zimu

kao ljubav prema strahu
koja pobeđuje strah