Kao i toliki drugi nezaposleni, svoj višak slobodnog vremena trošio sam jednim delom na gledanje televizije; sa jedne strane da se upoznam sa novim trendovima u poslovnom svetu, sa druge da pratim sport i takve stvari. I, naročito, dnevnik kretanja ministara.
Pošto sam propustio svoje šanse da se ostvarim kao sportista ili zabavljač, ostalo mi je samo da probam da osmislim nešto drugo, podjednako glamurozno. Onda mi je, gledajući izveštaje o kretanju ministara, jedna pojava upala u oči: klimači.
Dok se ministri obraćaju javnosti, u njihovoj okolini uvek ima nekih koji klimaju glavama na određenim mestima, koje oni procene kao bitna za podvlačenje određenih snažnih poruka. Onako zagledani ispred sebe, zamišljeni, duboko kao tokom kakvog obreda, oni počinju da klimaju prvo u manjim amplitudama gore-dole, a onda pojačaju, da bi na kraju, kada je poenta izgovorena, oni podigli glavu i sa zadivljenim izrazom lica klimali u većoj amplitudi sa zadivljenim izrazom lica kojim govore: "Auh, što je rekao! Kakva dubinska, sušta istina", a često tom prilikom i aplaudiraju. Ako je neki baš bitan govor, onda čak, posle tog ključnog dela, ponosno podignu glavu, a ponekad i oči ka nebu, izražavajući ponos i zahvalnost višim silama koje su im odredile da budu baš na tom istorijskom mestu, baš u tom tom istorijskom trenutku, kada su rečene sve ove bitne stvari koje niko nije zapamtio.
To je karijera za mene, shvatio sam. Akcioni plan je sastavljen - počeo sam da obilazim ministarstva i nudim usluge klimanja po povoljnoj ceni. Mnoge sam pragove obio, ali nisam se predavao; svima sam ostavljao svoj si-vi, koji je bio napravljen po evropskom standardu, sa motivacionim pismom i serijom fotografija na koju sam bio veoma ponosan, koja je sadržavala studiju mojih facijalnih izraza prilikom klimanja i svim položajima vrata. Taj savremeni i sveobuhvatni pristup je prepoznat i trud se isplatio.
Jednog dana, na samom pragu gubljenja nade, stigao je poziv iz ministarstva istine, stvarnosti, spinovanja stvarnosti i nestvarnosti. Posao me je već čekao, jer je jedan od starijih klimača zbog promaje i preopterećenosti dobio išijas, reumu i okoštavanje istovremeno.
Uključili su me u tim kao pomoćnog klimača, da prvo budem u publici i tamo klimam, predvodeći dobrovoljce i amatere. Moj talenat, pa i liderske sposobnosti su brzo prepoznate; prebacili su me u jedinicu koja čini svitu. Klimao sam iz drugog reda pratnje.
Čujem da sam ostavio dobar utisak. Iz dobro obaveštenih izvora, kažu da ću još pre izbora, naravno, ako nastavim ovako, dogurati do prvog reda, Posle izbora, ko zna? Možda i do samog ministra.
Pošto sam propustio svoje šanse da se ostvarim kao sportista ili zabavljač, ostalo mi je samo da probam da osmislim nešto drugo, podjednako glamurozno. Onda mi je, gledajući izveštaje o kretanju ministara, jedna pojava upala u oči: klimači.
Dok se ministri obraćaju javnosti, u njihovoj okolini uvek ima nekih koji klimaju glavama na određenim mestima, koje oni procene kao bitna za podvlačenje određenih snažnih poruka. Onako zagledani ispred sebe, zamišljeni, duboko kao tokom kakvog obreda, oni počinju da klimaju prvo u manjim amplitudama gore-dole, a onda pojačaju, da bi na kraju, kada je poenta izgovorena, oni podigli glavu i sa zadivljenim izrazom lica klimali u većoj amplitudi sa zadivljenim izrazom lica kojim govore: "Auh, što je rekao! Kakva dubinska, sušta istina", a često tom prilikom i aplaudiraju. Ako je neki baš bitan govor, onda čak, posle tog ključnog dela, ponosno podignu glavu, a ponekad i oči ka nebu, izražavajući ponos i zahvalnost višim silama koje su im odredile da budu baš na tom istorijskom mestu, baš u tom tom istorijskom trenutku, kada su rečene sve ove bitne stvari koje niko nije zapamtio.
To je karijera za mene, shvatio sam. Akcioni plan je sastavljen - počeo sam da obilazim ministarstva i nudim usluge klimanja po povoljnoj ceni. Mnoge sam pragove obio, ali nisam se predavao; svima sam ostavljao svoj si-vi, koji je bio napravljen po evropskom standardu, sa motivacionim pismom i serijom fotografija na koju sam bio veoma ponosan, koja je sadržavala studiju mojih facijalnih izraza prilikom klimanja i svim položajima vrata. Taj savremeni i sveobuhvatni pristup je prepoznat i trud se isplatio.
Jednog dana, na samom pragu gubljenja nade, stigao je poziv iz ministarstva istine, stvarnosti, spinovanja stvarnosti i nestvarnosti. Posao me je već čekao, jer je jedan od starijih klimača zbog promaje i preopterećenosti dobio išijas, reumu i okoštavanje istovremeno.
Uključili su me u tim kao pomoćnog klimača, da prvo budem u publici i tamo klimam, predvodeći dobrovoljce i amatere. Moj talenat, pa i liderske sposobnosti su brzo prepoznate; prebacili su me u jedinicu koja čini svitu. Klimao sam iz drugog reda pratnje.
Čujem da sam ostavio dobar utisak. Iz dobro obaveštenih izvora, kažu da ću još pre izbora, naravno, ako nastavim ovako, dogurati do prvog reda, Posle izbora, ko zna? Možda i do samog ministra.
Нема коментара:
Постави коментар