isključeni iz programa

           Rekli su mi da Urednik čitavog radija želi da presluša izjavu pre nego što je pustimo u program. Rekli su mi da Urednik na to ima pravo po Ugovoru. Bez obzira na to što smo samo zakupci jednog sata dnevno na njihovim talasima, oni imaju pravo da zaustave emitovanje stvari koje se kose sa njihovom politikom.

            Ćutao sam, očekujući da zaustave tu jednu izjavu, a bilo je neopisivo teško doći do nje. Albanski studenstki lider na studentskom programu u Srbiji. Više su se uzbudili zbog toga, nego kad je bila dojava o bombi, a bilo je i takvih stvari; neozbiljnih ali ipak - bomba, majku mu! Za dojavu se ispostavilo da je lažna. Za izjavu nisu sigurni. Sumnjaju. Plaše se šta je u njoj rečeno.

            Tog sumornog jutra te olovne godine nije došao samo Urednik. Došli su svi -  redakcija čitavog radija i čitava redakcija lokalnog nedeljnika. Svi su, a i ja sa njima, bili sigurni da urednik, uglađeni nacionalista, neće pustiti izjavu. Hteli su da je čuju. Da se uvere. Da je prepričavaju u kafanskim razgovorima, da je malo nakite i dodaju ponešto svoje, čisto da ispadnu upućeniji nego što jesu, poštovaniji nego što jesu i uopšte, bilo šta više nego što jesu.

            Formirali su polukrug oko zvučnika. Ja sam iza njihovih leđa. Dva minuta i 18 sekundi. Tišina ispunjena razmišljanjem. Da li su čuli dobro? Mora ponovo, ista dva minuta i 18 sekundi. Ponovo tišina. Konačno:

            „Ja ovde ne čujem ništa sporno“, rekao je izazvavši opšti šok. Jeste da nije bilo ničeg spornog, ali stvari su funkcionisale tako da se podrazumevalo da je sve sporno. Stvari su funkcionisale tako da se podrazumevala zabrana. Ali, nije. Ustao je i otišao. Za njim i svi ostali, žamoreći.  Ostali smo mi iz naše studentske emisije, ćuteći.

            „Eto, vidiš“, rekla je urednica. „Sve je bilo u redu“.

            Pričala je ona da će tako biti kada sam ja pobesneo zbog mešanja u našu samostalnost. Pričala je, ali nije verovala u to. Nije verovao niko. Mislili smo da je izgovaranje Ugovorom samo stavljanje do znanja da imaju pravo nešto da zabrane, i da to pravo žele da iskoriste. Sa druge strane, izjava je bila krajnje izbalansirana, pažljiva i korektna. Ali, to nisu bila vremena u kojima se objektivnosti i izbalansiranosti davala ikakva šansa. Plemenski zakon je bio iznad ljudskog. Ovaj događaj je bio izuzetak. Kao što bi bio izuzetak i sedamnaest godina kasnije.

            Pre svega, bio je potpisan sporazum između predsednika jedne polupriznate i jedne nepriznate države. Sporazum da se albanski studenti vrate u zgrade univerziteta čije ime im piše na diplomama. Diplomama koje nisu priznate u državi koja je osnovala taj Univerzitet i te fakultete. Protiv sporazuma ustali su predstavnici režimskih studentskih organizacija. Blokirali su zgrade, protiveći se sporazumu. Oni, koji nikada nisu rekli jednu reč protiv bilo kakvih poteza vlasti sada su štrajkovali glađu, demonstrirali po Prištini i blokirali fakultete. To je samo pokazalo da je vlast neiskrena u sporazumnima koje potpisuje. Potpišu, pa blokiraju sprovođenje, a onda slegnu ramenima: „Mi bismo rado, ali narod ne dozvoljava“, kao da su zapravo držali do mišljenja naroda. A narod, najčešće, zbunjen, ćuti i čudi se dok ne bude kasno, a onda psuje i bogorada.

            Predsednik lokalne studentske organizacije, za čiji račun nas troje pravi ovu emisiju, otišao je da izrazi podršku protestu koji se protivi sporazumu. Oni ne žele da etničku čistotu zgrada napadne neka pošast, neki ljudi ili tako nešto. Jednostavno nam se najavio da dolazi. Ima pravo na to, kažu mi. Plaćaju, slabo, i neredovno, ali ponekad plaćaju i smatraju da mogu da gostuju kad misle da imaju šta da kažu. Srećom, do tada najčešće nisu mislili da imaju šta da kažu. Bavili su se žurkama i stvarima koje im donose novac. Radio-emisija ih je interesovala samo kada je trebalo da plate mesečnu tranšu za frekvenciju. Toliko. Slušali su potpuno drugačiju muziku od one koju smo mi puštali. Nisu ni znali šta radimo. Na našu sreću.

            Po zakonu neumoljive rotacije, dolazio je baš onog dana kada sam ja vodio emisiju, a to je bilo svaki treći dan. Mala redakcija je bila zabava i ozbiljan rad za nas troje. Radili smo stvari koje su nam bile važne. Svako za sebe. Urednica je snabdevala javnost informacijama o ispitima, stanju u studentskim domovima, menzama i tome sličnim stvarima. Stvarima svemirske važnosti. Panker je puštao alternativnu muziku i emitovao parodije na vesti. Ja sam se bavio nekom stvarnošću, temama koje su opterećivale društvo. Prvo sam ponudio da se zamenimo za neki termin. Nisu hteli. Niko nije hteo sa njim da priča. A ja...

            Nisam mogao da dozvolim da se hvališe i vodi svoje prljavu propagandu, a da ja u tome učestvujem praveći se da ne čujem ono što ću čuti, pa neka bude šta bude. Sa druge strane, on mi je ipak nekakav nadređeni. Mogu da nas ukinu ako hoće. Zato mi se izjava nekog „sa druge strane“ činila kao častan izlaz, kao rešenje, u skladu sa još onom latinskom: „Audiatur et altera pars“. Takozvani profesionalizam. Uz to, ta takozvana profesionalna, navodno neutralna, pozicija dala bi mi mogućnost da, bar formalno delujem neutralno, tako bi bar trebalo da bude u nekim udžbenicima novinarstva iz kojih se više ne spremaju ispiti. Onda borba za tu izjavu „druge strane“; treba naći čoveka koji je više-manje begunac. Objasniti mu zašto je važno da se oglasi. Ako to prođe uspešno, onda čeka još prepreka sa funkcijom Urednik. Pored toliko nepovoljnih okolnosti, pobojah se da slučajno ne naleti i neki iznenadni kataklizmični elektro-magnetni talas i ne izbriše sve trake i spreči celokupnu radio-komunikaciju. Toliko je komplikovano izgledalo, i to nije bio isprazni pesimizam. Telefonskom sagovorniku sam rekao: „Prijatelju, ovo je jedinstvena prilika da kažeš nešto za ovu stranu, a da ti niko ne seče izjavu i da je ipak pusti“. Oko ovog drugog sam lagao, mogli su da je ne puste, ali morao sam malo da kažem nešto što pojačava moje argumente. Sagovornik je vladao materijom i očito imao talenta za to što je radio - portparolisao i portparolirao.

Urednik je, dakle, izašao, a za njim i svita, a mi smo u tišini ostali da sačekamo trenutak dolaska samopozvanog gosta. Vreme iščekivanja. Blaga zabrinutost i blago zadovoljstvo. Ipak je, do tog trenutka, sve bilo kako treba, a kad je tako, svaka muka je, kad prođe, razlog za zadovoljstvo.

            Došao je taj čas. Gost je ušao u redakciju malo ranije, kako je i red, da se pripremimo za emisiju. Hvalisanje je počelo odmah. Iritantno. Nepotkrepljeno, od prve reči, do petohiljadite, pa i više. Pažljivo sam čekao trenutak da zaćuti i kažem mu da imamo tu izjavu „sa druge strane“ i da ćemo je pustiti. On tom trenutku nije dozvolio da dođe . On je jednostavno pričao ono što želi da priča i javnosti, a od mene je očekivao da pitanja uklopim u to i da sve bude lako, kako to inače danas rade. Dobro, ali neće moći. Biće to žurka iznenađenja. Pokušavao sam da ga gledam u oči, ali on to nije dozvoljavao – blago je spustio glavu i, pričajući, blago je pomerao levo-desno. Ja sam, jednostavno, počeo da gledam kroz prozor. Bio je to prolećni dan, ljudi su se razmileli i ulica je bila šarena.

Počinjemo. Posle isticanja ogromnih zasluga u nabavci novih ćebadi koje je platio neko drugi, otpoče priča o herojstvu i borbi za jednonacionalne zgrade univerziteta. Dobro, idemo dalje. Pitam da li je kontaktiraju sa svojim kolegama druge nacionalnosti. Kaže: ne. Kaže da im njihovi lideri to ne dozvoljavaju. Dobro, kažem ja. Mi imamo izjavu. Njihovi lideri im nisu zabranili da razgovaraju sa nama. Dva minuta i 18 sekundi posle kojih se on zbunio. Rekao je da izjava nije autentična. Rekao je ponovo da je njima zabranjeno da kontaktiraju sa Srbima. Glas kojim je sve to izgovarao bio je potpuno drugačiji od onog hvalisavog, išao je iz stegnutog grla kroz stegnute zube. Pitam kako oni znaju ko je Srbin. Kaže da se to po faci vidi. Ja kažem da je to rasizam. Jednostavno - ne dozvoljavam. Kraj emisije.

            Onda je, za nekoliko dana stigao poziv za nas. Traže sastanak, mora da se govori o uređivačkoj politici. Tim pozivom su mi pokvarili jedan sunčan dan koji je obećavao. Stajao sam na ulici i pretraživao džepove, kada je naišla urednica i rekla mi za sastanak u deset. Sutra.

 Naši poslodavci, budući loši političari. Sinovi sadašnjih loših političara. Zovu nas. Sve nam je jasno, osim onoga što nas čeka. Mi znamo da moramo biti jedinstveni, mada ne znamo oko čega tačno da se ujedinimo. Prosto, nismo se spremili za ujdurmu. Sastanak zakazan u centru grada, u jednom kafiću. Kada sam došao, ispostavilo se da je sastanak zapravo u prostoriji vladajuće partije, kod izvesnog Žarkovića, njenog visokog funkcionera. On je kratak u izjavama. Nije nam da šansu da postavljamo pitanja. Samo reče da mi sada moramo da pređemo na drugu radio stanicu, da je to bolje i da manje košta. Reče da će sve biti u redu i da će on lično da obezbedi posebnu telefonsku liniju za nas i još neke stvari. A sada ima posla. Izvinjavamo.

            Odatle nas odvezoše na drugi sastanak. Univerztet, kancelarija portparola režimske organizacije studenata, potpredsednika jedne od partija na vlasti. Taj je, inače, urednik jednih nepismenih novina, kako sam kaže, studentskih. Pit-bul režima, ali onako, ne baš mnogo bitan. Voleo bi da je bitniji, sada je nanjušio priliku. Na početku reče da Urednica više neće biti urednica.  Biće neka druga, znamo je.  Ne dolazi u obzir, rekosmo mi. On se zbuni. Verovatno nije navikao da neko ne prihvata njegove odluke, tako nam deluje. Poče natezanje. On izbacuje imena koja izlistava iz svog blokčeta. Mi ne prihvatamo. Na kraju nađosmo neki kompromis oko jedne žene za koju nismo čuli, a on reče: „Ne može“. Kako sad to? „Tako, ne možete vi da birate urednika“, reče on. Ja rekoh da mi je sve jasno. Ustadosmo. Odosmo.

Urednica je bila tužna. Panker nas je pozvao kod njega da popijemo piće, eto, završili smo. To je to, rasturaju nas. Meni nije bilo jasno zašto i mi malo ne probamo da rasturimo njih. Za dva minuta bez onih osamnaest sekundi smo se složili da, makar, kožu treba skupo prodati. Otišli smo kod Pankera i zvali sve novinare koje znamo. Prepričavali. Zvali smo tehničare sa radio-stanice. U zgradu nisu hteli da nas puste. Rekli smo im da sklone sve džinglove koje smo snimili. Naše duhovite džinglove na koje smo bili ponosni. Kasno. Bili su brži od nas. Nebitno. Ostaje nam nezainteresovana javnost, poslednje utočište nemoćnih. Jedna tv-stanica ponudila je da organizuje emisiju. Duel. Nama odgovara. Njima ne odgovara. Oni nemaju šta da pričaju, nego su poslali nekakvo saopštenje. Rekli su šta su imali, iako je to nerazumljivo i nemušto. Isključili su nas na dugme. Pritisnuli i ćao. U terminu naše emisije ide nešto drugo, neki tračevi o glumicama, manekankema, pevačicama i njihovim ljubavnicima.

Mi čitamo članke o našem slučaju. Neki od njih su vrlo opširni, a neki pišući o slučaju pokušavaju da izbegnu suštinu, baveći se formalnim trivijalnostima. Ne pominju izjave, ne pominju intervju. Plaše se da se ne zamere. Nemušti su, a voleli bi da se pobune. Svejedno, mi nemamo čega da se stidimo. Mi smo prognanici sa radijskih talasa. Isključeni iz programa, nije to mala stvar.

Svet nastavlja da se ipak okreće. Studenti su i dalje u različitim zgradama. Oni koji su nas isključili, odbili su bilo šta da komentarišu. Ne žele u javnost, neće da se pojavljuju, ni da razgovaraju sa nama. Izgleda nam da su se mnogo naljutili. Lekari kažu da to nije dobro, kako za živce, tako ni za sve ostalo. Može i život da skrati. Rekoše tako u radio-emisiji posvećenoj zdravlju na temu negativnih emocija. Pa da vidimo, rekoh. Život je pred nama – nekome skraćen negativnim emocijama, a nekome negativnom politikom.