izbačen iz biblioteke

-po istinitom događaju. Svi likovi su umišljeni-

                Volim novembarski vetar. Kiša. Jesen. Vetar osvežava obraze. Iz jedne prljave ulice u drugu prljavu ulicu. Povremeno preskočim neku od rupa u asfaltu, a povremeno na ivicu neke od njih iskrenem nogu. Ovaj mrak kroz koji se krećem deluje kao nešto strano, kao nešto što je došlo nepozvano i kao nešto što neće da ode. A znam i sam da je taj jesenji mrak koji je došao u krajnje očekivano vreme samo predstava mraka koji kao da je neko bacio na mene i sve oko mene i mi se samo kao kroz predanje, kao kroz sećanje predaka, nadamo i sećamo da je nekada bilo nekakvo svetlo. Da nije kiše, da nije vetra, bilo bi prosto bljutavo. Nepodnošljivo.

                Zvao me je drug. Dve drugarice su nam uhapšene zbog političkih grafita. Farsa. Paket zakona kojima su procesi za sitnije prekršaje protiv vlasti ubrzani i učinjeni skupljim za otpužene po kaznama koje su češće izricane, nego oslobađajuće presude, počeo je da daje rezultate. Već su osuđene za prekršaj i izdržavaju kaznu ekspresno. Bilo mi je muka od straha koji je ta vest izazvala kod nekih, a još više od zadovoljstva onih oduvek uplašenih koji su otvoreno govorili: „Vidiš! To ti pričam“. Odvratno. U toj meri da često izlivam bes i padam u strast. Moja devojka misli da je to vrlo seksi, ali ni ona ne menja mišljenje koje se kreće od kritike do nepreduzimanja bilo čega. Da čovek popizdi; istupih zube pričajući da se treba buniti, jer će stvari postati sve gore, a kada postanu sve gore, onda se opet ništa ne uzburkava. Kao, pa i logično je da se tako dešava. Zaluđeno društvo. Rat i njegove posledice. Navijači - pevaju kada dobijaju, zvižde kada gube. Ali, plate ulaznicu i izađu na kraju sa manje ili više galame.

                Pored telefonskog poziva sa vestima o zatvoru, imao sam još jedan; zvao me je jedan lokalni ratni propagandista da predstavim knjigu u okviru manifestacije koju prave u Biblioteci. Mislio sam da odbijem to i ne pojavim se. Neću ja sa njima da se družim. Ne mogu da slušam njihovu sitnu, ljutu mržnju, ničim izazvanu. Ne mogu da slušam zavijanja njihove površne i neiskrene ljubavi. Ima ih ovde, tih dobrovoljnih davalaca tuđe krvi. Brojača krvnih zrnaca. Nacionalista.

                Kažem ja sebi da ne odem na to sranje. Kažem, takođe, boli njih uvo ako ne odem, samo će lakše da obavljaju svoj prljavi posao. Kažem ja sebi: idi reci nešto. Napišem govor. Idem. Samo, prvo moram da svratim do drugara, prave neku sedeljku, pušaljku i gledaljku utakmice. Imam vremena, a možda neko i pođe sa mnom, kažem ja njima da je dobar govor. Niko neće sa mnom. Dobro, kažem. Vratiću se ja, da otpratimo utakmicu zajedno. Verovatno. Mada, iskreno, nisam ja ljubitelj tih milionera u šorcevima koji igraju Ligu šampiona, ali moji ortaci gledaju, pa ću i ja.

                Najbolje se oseti svežina vazduha kada se izađe iz zadimljene, zagušljive prostorije. Dobro je da se iskašljem sada, da to ne bih radio kada treba da govorim. Novembar je mesec, Dan borbe protiv fašizma je bio pre dva dana. Hapšenja su bila juče. Lako je povući liniju izeđu ta dva događaja i spojiti ih. Kašljem. Spajam dva događaja: jedan je star više od pedeset godina i događaj hapšenja od juče. Začuđujuće je lako.

                Sretnem drkadžiju koji mi je tri godine ranije zabranio da ulazim u pozorište, jer sam se zamerio njihovom predsedniku žirija na jednom festivalu. Da sam sujeveran, ovo bi bio loš znak, smejem se sebi i stižem u Biblioteku nasmejan. Primećujem da su svi prisutni zauzeli važne poze. Tu je predstavnik lokalnih vlasti, naravno u prvom redu. Pozdravljam se sa ostalim učesnicima i niko od nas nije oduševljen, ali pružamo ruke jedni drugima i klimamo glavama.

                Vidim da svako samo sebe gleda. Mislim da je to dobar početak. Vidim neki strah u njihovim očima i pitam se čega li se to plaše. Da li ja sve to umišljam jer sam pristrasan, pa ne volim ni ja njih kao oni mene? Da li se možda ja plašim, pa pripisujem drugima svoja osećanja? Uzdah, dubok, umesto odgovora. Baš me briga, u stvari. Tu sam, sada treba završiti ono što sam započeo. Govor sam napisao, još samo da ga pročitam.

                Svetla sa tavanice, takođe, kao da imaju neku zlokobnu sivu komponentu. Biće dovoljna, bez obzira na to. Voditelj je smušen, ali na to sam navikao. Muca čovek nešto, govori sebi u bradu, a ja se nadam da me ne pominje nigde, jer ga ništa ne razumem. Pored mene sedi jedna žena spisateljica koja je poluparalisana lekovima za šizofreniju koje pije, ali ne iz zadovoljstva, nego joj prepisuju. Legalno se drogira i znam mnogo ljudi koji joj na tome zavide. Jeftino drogiranje, takođe. Pored nje jedan tradicionalni pesnik. Piše sonete. Jebote. Nas troje, kakva ekipa. Meni daju čast da, kao najmlađi, otvorim ovo čitanje.

                Ja polako vadim svoju knjigu iz sivo-crvenog ranca, a iz knjige vadim dva lista a4 formata na kojima je, grafitnom olovkom, napisano moje obraćanje cenjenoj publici. Kažem: „Cenjena publiko, dok smo mi ovde okupljeni u toploti i lažnoj bezbrižnoosti režim je zatočio dve mlade osobe i drži ih u nehigijenskim uslovima u hladnoći, nadajući se da će tako ugušiti slabašni glas koji priziva slobodu...“ Zadovoljan sam kako mi odjekuje glas. Razumljivo zvučim, to mi je jedini cilj. Pored svog glasa čujem samo muk. Slušaju.

                „Dečko...“, začu se glas iz pubhlike. Dečko? Podignem pogled i vidim direktorku biblioteke, ustala je sa svog mesta u drugom redu i pokazuje rukom prema meni. „Ovo nije mesto za političke govore, ovde ima knjiga starih više stotina godina...“ „Gospođo“, kažem, „ne čitam ja knjigama, nego ljudima. Sedite i pustite me da završim“. „Nije ovo mesto za politiku“, kaže ona. „Ovo i svako drugo mesto je za politiku. Te knjige koje pominjete se takođe bave politikom. Ljude hapse. Ljudi ginu u ratovima. Vi zatvarate oči pred tim. Pustite me da završim.“.  I stvarno je sela. Govor nije dugačak, pa nije ni ostalo mnogo do kraja, samo pohvala borbi za slobodu.

                Završio sam. Pakujem svoj govor nazad u knjigu, a knjigu nazad u ranac, sa koga kao da je nestala siva boja. Sad mi deluje mnogo crvenije nego ranije. I svetlo je nešto jače. Tišina, potpuna, cela, netaknuta. Šuštanje papira, slabo, samo podvlači tišinu. Direktorka ponovo ustaje počinje neki svoj govor. Izvinjava se prisutnima. Kaže, nije ona znala da će ovo da se desi. Naravno da nije, ali vidim koliko se plaši. Ipak, od njenog straha važnije mi je spoznaja da ja nisam napravio plan za posle. Šta posle govora? Ostati? Šta reći? Otići? Slušam kako se ona pravda, a publika je sluša. Ustajem sad i idem. Ja sam svoje rekao, nema potreba da se zadržavam dalje. Ona samo pokušava da zaštiti svoju kukavnu poziciju, svoju kukavnu platu i svoju nepostojeću karijeru pouzdanog poslušnika. Slušam kako kaže da treba misliti na decu i izvinjava se ako je neko prisutno. Nije. Upirem prstom u nju i kažem: „Deca, koju vi sada koristite kao štit, krijete se iza njih, deca će vam poslednja oprostiti zato što ćutite u ovakvim trenucima“.

                Dok sam izlazio, začuo se aplauz. Moram da kažem – ipak olakšanje. Imalo je smisla. Možda. Verovatno. Jeste, sigurno. Borba uvek ima smisla. Na puta do izlaza sretnem lokalnog novinara koji važi za oštrog kritičara. Aplaudira, ali o samom događaju piše: „Nenad Glišić je pročitao svoj lični i politički stav“, bez reči o samom stavu. Pa dobro, stvari sada deluju tako da je posedovanje bilo kakvog stava dovoljno velika stvar. Njima nije bitno kakav je. Stav.

                Vidim da deo publike, najmanje pola, izlazi za mnom. U prolazu mi neki klimnu glavom, neki samo prođu, namignu... Ja stojim ispred izlaza i pušim cigaretu na hladnom, osvežavajućem novembarskom vetru. Divan novembarski vetar. Majka svežine.

                Čujem kako jedan od onih koji izlaze kasnije kaže da je direktorka u svom govoru izjavila da će se pobrinuti da mene  više ne puštaju u biblioteku. Ne razumem. Neće me više zvati da čitam na njihovim skupovima ili ja više ne mogu ni knjige da koristim? Iskreno, nije mi ni važno. Evo, izbacili su me iz biblioteke. Uspeh je to, nije mala stvar. Tražiću kasnije u istoriji pisca koji je bio nepoželjan u biblioteci. Koliko je to samo dobra podloga za priču, kažem ja sebi. Ali, prebaciće da je previše politička. Neće smeti da je čitaju. Neće smeti da kažu da im se sviđa. A ko bi i poverovao u tako nešto: izbačen iz biblioteke, pisac.

                Vreme je da se krene. Utakmica je sigurno već počela. Na poluvremenu ću prepričati ovaj događaj svojim nezainteresovanim prijateljima. Pitaće me: „A gde si to bio?“ Nema veze. Neka bude borba neprestana.

                Dok sam hodao, ključevi u džepovima pantalona davali su mi ritam.