slanina i kačkavalj

Dok ležiš na leđima, gola, sva ta svetla sa plafona kao u hiruškoj sali ili kod zubara, bodu tvoje oči i tebi se žmuri, ne samo zbog svetla, nego i zbog svih tih glava koje se naginju i ulaze u tvoje vidno polje, iako tvoj pogled ne luta nego je ukočen i gleda isključivo pravo, ali oni se ponovo naginju i ulaze i dahću i žvaću i dišu. Kada makar ne bi disali.
Zažmuriš i nadaš se nekoj anesteziji, nekom metku u čelo, nekom činu samilosti, ljudskosti i nadaš se zalud, znaš, ali nada te drži i drži te saznanje da će jednom da se završi sve ovo, ako nikako drugačije, makar smrću, ali i to je nekakav kraj i izbavljenje i sloboda.
No, poješće i poslednje parče slanine i kačkavalja za koje si ti bila poslužavnik, svi ti ugledni članovi društva, poješće i stvarno će se završiti, ti njihovi dodiri će prestati i ti ćeš moći da se okupaš i skineš tu masnoću sa sebe, možda čak i njihove dodire znojave i smrdljive i kupićeš nešto za taj honorar, platićeš struju, daćeš džeparac detetu ili pomoći roditeljima, ali neće, neće biti kraj.