Kada sam imao 17 godina, u svom pravedničkom tinejdžerskom besu, napisao sam pesmu koja je za negativne junake imala četrdesetogodišnjake. U tom trenutku bio je to čin generacijske borbe protiv generacijskih arhineprijatelja - roditelja; moji su tada bili u svojim četrdesetim. Pesma je objavljena u antologiji pank i hardkor poezije "Deca starog Bakunjina" koju je sastavio Ivan Glišić, a ja sam u trenutku objavljivanja te knjige imao 19 godina.
Danas punim četrdeset. Kada pogledam ovu pesmu, ne znam šta da kažem. Sviđa mi se oštrina, sviđa mi se ton, sviđa mi se pesma , osim tipičnih početničkih padova u objašnjavanje i savetovanje, ali opraštam sebi zbog mladosti. U jednoj stvari, međutim, nisam bio u pravu: uopšte nije najgore doživeti četrdesetu. Danas znam da bih ovakvu pesmu napisao tako da ona ne bi bila ograničena na određenu generaciju. Ali, kraj bi ostao. Srećan mi četrdeseti!
A sada, pesma
NAJGORE
Najgore je doživeti četrdesetu.
Misliš da si star,
a nisi.
Ne misliš da si mlad,
a nisi.
Loše je što misliš da si pametan,
a nisi.
Ima vas puno takvih,
ni starih,
ni mladih
ni pametnih.
Zauzeli ste svoja mesta
i mislite da držite svet,
a držite.
Mislite da vas ima najviše,
a ima vas.
Zbog toga
što više poznajem ljude,
više volim vampire.
U stvari,
to je samo stanje duha,
to nisu godine na broju.
Dajem vam savet:
Kad misliš da počinješ da stariš
- umri!
Ne da bi bio lep leš,
nego da ostaviš druge da žive.
Što više poznajem ljude
više volim slepe miševe.
Нема коментара:
Постави коментар