Ćubasti pingvin sa Snerskih ostrva je šašava ptica koja mrzi kopno, a živi daleko od mora, u rupama koje trapavo i sporo kopa. Zatim, noću, sve te ćube izlaze i nezgrapno se gegaju satima da bi, na kraju, stigli do stenčuge koja se strmopizduje u more. Tek tu pingvini pokazuju da nisu naivni i skakuću kao loptice do same linije talasa gde svi staju jer je frka; tu ih čekaju gladne foke koje su već zauzele mesto za gozbu u zalivu.
U tom trenutku pojavljuje se neki Prometej, Herkul, Arđuna, neki div-junak među ćubastim pingvinima koji prvi skoči. Pre toga mora da se probije kroz gužvu neodlučnih kojima je zastao dah i onda se vine u savršenoj paraboli pravo u talase. Za njim krene nekoliko, a za svakim od njih još po nekoliko, pa onda sve te ćube kao torpeda lete kroz vodu dok foke jure za njima. Na kraju, izleću iz vode kao da ih more porađa i sleću pravo na noge.
Siti, prebrojavaju gubitke, što se na Snerskim ostrvima zove "porez za foke", pa krenu da se gegaju nazad i vidim kako će, čim stignu, da se okupe oko svojih rupa i na jeziku ćubastih pingvina, sa izrazitim snerskim naglaskom, epski hvaliti onog prvog koji se bacio u talase.
To me dovodi do pomisli da naše kolektivno sećanje seže do ranih stepena evolucije, te da je po svemu sudeći, Homer bio ćubasti pingvin.
Moram da napišem knjigu o tome, zaradim pare i uđem u istoriju.
Нема коментара:
Постави коментар