strahovi

koliko jevtinih dosetki
zaludne isprazne poetike
može da stane u stih

život se ne opisuje
besmislicama

posao koga ima ili nema
deca koje ima ili nema
glave kojih ima
ili nema

dostojanstvo
koga
uglavnom nema

ime
prezime
broj

zablude

ni ime
ni prezime
ni broj

samo

strah

od neizvesnosti
od vulkana
od groma
od boga

i od babaroga

***

iza svakog ugla još ugao leži
ugao do ćoška ćošak do krivine
pa onda raskrsnica
na raskrsnici semafor i saobraćajni znak
a nad njima kišni oblak

dobro
pejzaž je možda dosadan
ali dosada ne postoji
tako piše na WC šolji

da se ove pesma peva
imala bi refren
koji ne bi imao veze sa ostatkom pesme
i zbog rime u strofi
voda bi bila u kofi

sunce se ne vidi od oblaka! - poslednji Miljkovićev stih

otkada smo tragali za izgubljenim vremenom
nekoliko ugroženih životinjskih vrsta se samoistrebilo
sviđalo ti se kako mi se rukav trese
dok brljam po tuđim džepovima
znaš da sam sve izmislio usput
zar ne
ja sam u stvari samo izgubljeni štreber
moju zalutalost je opevalo zujanje bandera
znaš me
a ipak
još uvek ostavljaš vatrogasne aparate sa isteklom garancijom
to je tvoj način da mi kažeš
da ti kasni

čudno
baš svakog dana ti kupujem
očajne kolutiće i ako se udaš za mene
budi sigurna
zlostavljaću te
zapostavljaću te
dok za šankom mi se omakne poslednji Miljkovićev stih
dok bauljam po kalu metafizike
tražeći ono sećanje
koje je prvi homo sapiens zaboravio da prenese drugom
ipak
volim te
mislim
jer ja sam romantičan i moram nekoga da volim
kao što zupčanik mora da se podmaže
i da bih te voleo
ti moraš da patiš i na kraju umreš
i ja moram da patim za tobom i budem mrtav pijan
jer ja te tako volim
sagorevajuće
da ću na kraju umreti i ja
dokusuriće me poreznici
rastrguće me bankarski službenici
odneće me pauk zbog tebe
koja si jedina umela sa mnom da tražiš
izgubljeno vreme
iako znaš da mi nikada nikakvo vreme nismo ni gubili
jer mi smo sposobni da izgubimo samo sebe
u potrazi za izgubljenim pesmama
mislima
željama i životom

na putu svetosti

sveti jahači na svetim pohodima
jašu svete konje i uzvikuju sveta imena
svetih careva i njihovih svetih zemalja
na putevima svetosti

sveti čobani muzu svete krave
svetim ratnicima šalju sveto mleko
na svetu sveta zvona
za svetim ratnicima zvone

o svete
svete

snovi

Pepeljuga je stigla kući pre ponoći, taksijem koji se nije pretvorio u bundevu, koji je vozio taksista koji se nije pretvorio u miša.
Njen život nije bajka, srećom. To znači da nema zlu maćehu, niti zle sestre. Uprkos tome, kući dolazi uvek pre ponoći. Nema balova, nema prinčeva. Cipele se ne prave od stakla.
Uvek ima istu moru: da se probudi u bajci.