odgovor

Jedne besane noći, tačno u trenutku kada kazaljke počnu spiralno da se slivaju u crnu rupu, začulo se nekakvo čudno komatanje, neki zvuk za koji je bilo jasno da nije sa ovoga sveta. Ustreptao, ali ustremljen, zaputio sam se ka vratima. Zauzeo sam zaklon iza zida i, naglim pokretom, otvorio vrata. A ispred vrata – Proviđenje. Ne pitajte kako ono izgleda, jer je moj mozak namah bio blokiran brojnim pitanjima: « Da nije apokalipsa? Da nije neki pomor, epidemija, rat? Da li me sudbina odredila za neki težak zadatak, prepun škripe zuba, krvi, znoja, suza?»
Proviđenje se samo nasmeši. «Vremena su se promenila», reče. «Imam za tebe nešto drugo na umu.»
Zatim napravi dramsku pauzu. Uze me za ruku. Prostreli me očima.
Mene je u tom trenutku obuzeo neopisivi spokoj. U očima Proviđenja nije ostalo mesta za neodlučnosti i nemir, ma koliko stvari mogu delovati opasno.
«Otiđi u ovu zgradu», reče i pokaza rukom ka Gradskoj većnici. «To je sve».
Iako mi baš ništa nije bilo jasno, Proviđenju se ne protivureči i ja pođoh tamo nošen povetarcem i praćen zvukom trube. Kako sam kročio preko praga Većnice, žagor koji se pre toga čuo, naglo prestade. Posle nekoliko trenutaka začu se vrlo, vrlo tiho: «On!», a zatim se ta reč, kao eho, prenese na sve strane.
Da ne dužim – ispostavilo se da su moje slike nalazili baš u svakoj vreći cementa dok su pravili ovu zgradu i da je, na mestu gde su kopali temelj, pronašli neke drevne tablice na kojima je bilo zapisano da će, kada ja pređem ovaj prag, nastupiti večna sreća i blagostanje. Ako lažem, nekao me osude za zloupotrebu službenog položaja ili proneveru.

***


Poštovani,
Hvala što ste učestvovali u našem projektu «Pitajte gradonačelnika» Ovo je odgovor na vaše pitanje: «Da li na osnovu teškog materijalnog stanja moja porodica bez prihoda može biti oslobođena plaćanja taksi za građevinsko zemljište jer, ionako, živimo u podrumu?»
-------------------kraj generisane poruke------------------
------------------tim «Pitajte gradonačelnika»-------------