недеља, 04. мај 2008.

zastave

Putovao sam kroz razne predele i svugde gledao zastave koje vijore. Ponegde ih vetar svečano razvija, a ponegde ih pretvara u froncle. Tamo gde vetra nema, one samo vise, pomalo tužno.
Zbog nacionalnog dostojanstva, koje je moja prva briga, potrebno je da zastave neprestano veselo vijore i tako nadahnjuju naše nacionalno biće. Ali, avaj – nema odgovarajućeg vetra.
Izložio sam svoje mišljenje o tome u rubrici za pisma čitalaca, kao i u nekolikim radio i televizijskim emisijama. Da bih održao korak sa vremenom ostavljao sam komentare na internetu.
Nacionalna javnost se uzburkala, nacionalni umetnici podržali ideju, kao i nacionalni sportisti, novinari, javni radnici. Rečju – svi. Nacionalni naučnici su se odmah posvađali oko toga da li da više vetra proizvedu sistemom parnih vetrenjača ili jednim velikim fenom. Stvar je otišla dotle da je morala da interveniše Vlada, a oglasila se i crkvena hiherarhija.
Ipak, uprkos trenutnim problemima – moje nacionalno srce je puno.

Нема коментара: