Nekoliko hiljada ljudi je čekalo u napetosti. Neki su galamili. Neki su ćutali. Neki su malo galamili, malo ćutali. Trg je bio pun, iz reflektora je sijalo mlečno svetlo. Prigodna muzika je dolazila iz zvučnika.
Pronese se glas: Ide! Nastade muk. U masu hrupi on sa svitom. Ruke je podigao visoko iznad glave pozdravljajući masu, koja poče da skandira njegovo ime čim je shvatila da se to od nje očekuje. On se osvrtao oko sebe gledajući blago naviše. Bio je ukočen, očekujući da će okupljeni da ga dodiruju kako kakvu relikviju. To se nije dogodilo, nego su samo tapšali i vikali.
I stupi pravo za govornicu. Tu je mahao još neko vreme, klimao glavom, osmehivao se, stezao šake iznad glave, stavljao ruku na srce i još koješta pokazujući koliko je ganut, tronut i dirnut.
Kada se oduševljenje smiri, on značajno podiže bradu i reče:
-Braćo i sestre!
Braća i sestre zapljeskaše. Braća stegnuše vilice, a pojedinim sestrama zaiskriše suze u očima.
-Braćo i sestre! Vi ste danas ovde i ja sam danas ovde i mi smo danas ovde! Čitavog života mi smo ovde i sve što smo radili - bili smo ovde! Mi smo ovde glas savesti, glas razuma, glas slave! To je breme, teško breme, koje smo natovarili sebi na leđa, ali ono nama nije breme, jer sve dok su nam misli usmerene na dobrobit nas ovde, ništa nam nije teško!
Na ovom mestu on podiže svoju bradu i pogleda slušaoce. Slušaoci ustadoše sa svojih mesta i počeše da skandiraju. Ministar je klimao glavom odobravajući oduševljenje.
-Vi znate, draga moja braćo i sestre, na ovom mestu mu zadrhta glas, da smo mi uvek bili dosledni u svojoj borbi za nas. Mi smo uvek bili savest, što znači i opozicija u ovom posrnulom društvu. Čak i kada smo bili u vladi u onih tričavih nekoliko navrata, mi smo bili opozicija, ako treba i nama samima, ali baš u tome se ogleda naša veličina.
On opet zastade, a oni opet zapljeskaše. Njegove slike su se pojavile iznad glava i njihale levo-desno.
-Uzrok naše propasti je, kao što smo već objasnili, u našoj prošlosti. I sve dok ne uspemo da se izborimo za pobedu naših prethodnika u prošlosti, mi ne možemo da se pomerimo sa mrtve tačke.
Dok su prisutni bili u ekstazi, ministar svoju desnu ruku stavi iza leđa. U nju mu staviše goluba koga su dotad čuvali u kavezu ispod bine.
-Zato mi moramo po svaku cenu da se obračunamo sa svim onim stvarima koje su se desile u prošlosti, pa da onda da*nemo dušom.
Ovo je bio vrhunac govora, pa je govornik mlatarao jednom rukom, dok je drugu držao iza leđa i svečano se tresao. Golub se nalazio na izdisaju, a sav sadržaj creva je istresao na ministrov mantil.
-Neka ovaj beli golub poleti ka nebu kao naša nada i ponese našu veru sa sobom.
Baci goluba, a on, praveći parabolu, pobode kljun u zemlju ispred prvih redova.. Vrhove krila je spustio ka zemlji i teturao se. Ulizice iz prvoga reda počeše da mašu rukama i teraju goluba:
-Hajde, leti, leti!
Golub se, međutim, posle izvesnog vremena šćućurio, kao da se pomirio sa sudbinom. Ali, publika je bez obzira na to i dalje oduševljeno klicala. Neki su čak povadili pištolje i pucali ka nebu i tako je to trajalo dok je ovaj mahao rukama.
Posle nekoliko sati došli su čistači ulica i odneli đubre.
Нема коментара:
Постави коментар