Za mene je bilo najbitnije kada sam, kao srednjoškolac otkrio „Radovu“ nadrealističku čitanku koja je pokrila devet godina poetskog rada nadrealističke grupe. Za mene, to je bio životni obrt – energija koja je kuljala iz tih stihova, slobodni duh koji izlazi i zauzima svaku poru kože, pobuna prividnim besmislom protiv prividnog smisla. Ta knjiga je izmenila moje poimanje poezije, društvene akcije umetnosti, pokazala mi put kojim sam želeo da brodim.
Neposredno nakon toga, rasturanje zemlje u kojoj su nadrealisti neposredno nakon rata imali neporecivu ulogu u kreiranju kulturne politike, a preko Koče Popovića i diplomatije, novonastale države krenule su u prekomponovanje čitavog poimanja uloge kulture i umetnosti. Srbija u tom smislu nije izuzetak.
Ispostavlja se da nadrealnistička pobuna nije bila samo refleksija na ludilo svog vremena, nego potpuno jasno i na ovo. Naša književnost je imala tu privilegiju da se u jednom trenutku poleta mladih naprednih ljudi koji su svoju privilegiju da se školuju stavili na opštu polzu, potpuno ukoreni u vremenu. Kako u svom, jer je zahvaljujući Zenitu sa kojim je Matić sarađivao i grupi nadrealista u kojoj je Matić ne samo bio nego je bio i jedan od njenih ideologa, tako i u budućim jer nam na taj način pokazuje da je istraživanje, angažman i potreba da se stvari stalno menjaju i revolucinizuju najbolji i najširi put za odnos naše kulture sa svetom u kome postoji.
Treba da se zapitamo nekoliko stvari u vezi sa tim; pre svega – da li se i kako uklapaju težnje nadrealista i avangardista u širem smislu u današnje tokove? Postoji li naša nešto što bi igralo ulogu kakvu su igrali nadrealisti pre evo čitavih sto godina? Konačno – može li se ta tradicija avagngarde (sic!) uspostaviti kao jedan kontinuitet diskontinuiteta koji se neprestano rađa iz svog pepela kao Feniks?
U tom smislu, treba nam pošteno suočavanje sa sobom; da li mi prepoznajemo šta je danas nemoguće? Gde je tačno taj momenat realnosti koji treba nadići? Treba nam intuicija i njeni refleksi. Treba nam mogućnost za saradnju, za simbioze. Treba nam i mladi i zreli Matić.
Nadrealisti su nam, a među njima Dušan Matić možda ponajviše, dali danas neuobičajene primere zajedničkog stvaranja na antologijskom nivou. Šta zapravo imamo danas? Automatsko pisanje u obliku čet džipitija kojim svet postaje opsednut lišeno je mašte. To je tek skup podataka kojima mašina može da pristupi i da ih složi na zadati način. To nije mašta koju smo prizivali i razvijali rušeći zidove naučenog, dresiranog i ograničavajućeg.
Ne mogu da se otrgnem utisku da to nije proplanak za naš um i da baš zato mora doći na tapet dana.
Sa druge strane kult tradicije koji je neprikosnoveno ustoličen u našem vremenu čini ideju inovacije ponovo podrivačkom. To je istovremeno usud i blagoslov jer podmlađuje ideju u svetu koji je izgubio sposobnost da mašta o boljem sebi; koji je snove zamenio za košmare.
