klupa za ljubavno plakanje

 -nepoznatoj žertvi svojih nadanja-

hladno je i sediš na ivici klupe
u nadi lažljivoj da te niko ne
vidi
čuje
poznaje i
roniš kroz gorki okean suza
ubedljivo zbog stida od sebe
bez pomoći i bez potrebe za njom
vežbajući život u koji ne želiš
da veruješ sada u mrkloj noći
u senci od veštačkog svetla

sešće pored tebe
ostavljeni pas i
čućeš njegovo srce

(klupa sa pinteresta, model BERGA, dizajnirao Jan Padmos)

kratki kurs apokalipse i još dve minijature

kratki kurs apokalipse

na početku beše reč
a na kraju muk

između samo
metež Vavilona i
škrgut i tako to

das ist prinzip 2021

naše će sene
lutati po Beču
švercati kafu
bunariti po trajvanu

Svetozara Markovića odvode u aps ali ne samo njega

u prokletim vremenima
u zatvor vode onoga
koji treba da vodi u slobodu

govore cokule
umesto ljudi

(Post-apocalipse, Viktor Rudenko, sa behance.net i pinterest.com)

Miljurko Vukadinović - Mlečni put, sinko

U čast svom prijatelju, velikom pesniku Miljurku Vukadinoviću, potrudio sam se da budem dostojan čitanja jedne od njegovih pesama.

Miljurko je, odgovarajući na konvencionalno pitanje: Gde si?, uvek izgovarao: U budućnosti!

Neka ti je laka Majka Zemlja u srećan ti Mlečni put, dragi Miljurko. Pesme žive.

 

Snimio: Marko Dašić 3. februara 2021. godine

robert de niro u glavnoj ulozi

Posle izvesnog vremena, svi ljudi postanu isti. Bez obzira na pol, izgled, odeću, godine, koji god kriterijum da uzmeš – na isto se svodi; svako ko plaća makar i besmislenu vožnju od sto metara, misli da zbog toga poseduje tvoje vreme i tvoj život.

Gledaš kako povraćaju pijani, slušaš kako blebeću ili pametuju. Osećaš nervozu koju prenose nervozni, a najviše osećaš kako zbog smešnih para tebe vide kao nešto što postoji zbog njihove potrebe. U priči, ćutnji i životu to ti je.

Onda, tu je prokleti saobraćaj i njegovi prokleti učesnici sa prokletim krvopijama za naplaćivanje kazni. Vozači, pešaci, biciklisti, svi su isti. Svi ti smetaju i svima smetaš.

Tako u jednom trenutku prestaneš da uvažavaš bilo koga. Svi samo hoće da stignu, a ti hoćeš da stigneš pre njih. I da ti plate.

Zbog toga ti se – a nisi verovao u tu mogućnost – smuče i pare. Najviše zbog toga što ih nemaš.

Zbog tolikih lica u retrovizoru, vremenom počneš da pričaš sa ogledalima:

Je l ti to meni?

Zato što nikad ne znaš da li oni to tebi, onda razumeš da svi to tebi. Desi se presretanje pogleda. Desi se da taj mrki pogled zakloni sećanje na život koji ipak imaš, da zakloni vetar i kišu i nebo smrknuto. Postoji samo ta varnica u očima onoga koji namerno usporava iako ti žuriš jer te čekaju i ti pitaš: je l ti to meni?, a naravno da je tebi i udariš idiota masom iz fabrike plus tela putnika u ime svih onih koje do sada nisi.

Čudno je, ali tako se sve vrati – ceo život koji upravo gubiš dok svetla rotiraju plavo osvetljavajući tvoje ugasle oči koje govore sve, samo ne znaju da kažu zašto. iako je sve delovalo tako jasno do pre nekoliko minuta.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

(slika rada Saše Vujčića, pirografija na drvetu)

u međuvremenu

u nepoznatoj tački je prošao
čas u kome je sladak život
postao stvar neshvaćene
nepovratne prošlosti a
kažu cinici da je bila
shvaćena ne bi nas napustila i
završila kao raspoloženje
tinejdžera ili slava sveta

ali niko ne veruje u to
jer mode se menjaju pa
ne može uvek da bude
sladunjavi žanr ma o čemu
govorili – odrastanju životu
ili tehnologiji vlasti ili mašine

u međuvremenu
ljubeći bližnjeg svog kao
samoga sebe

 

















Meanwhile by Dano Marello (kolaž)

zdrav život

cepali su
vitamine i
amfetamine

zbog zdravlja
lepote i
reperske rime

 

(ayhamjabr sa pinteresta i tumblr)

žuđ

žudnja se pojavila
odjednom
ni za čim posebnim
najgora
žudnja koja
trni kroz noge
na ulicama
raspuklim
letima i zimama
na pragovima
u mjauku mačaka
tražeći
kao i svaka živuljka
nešto
da pojede i popije

(slika iz video-igre "longing")